milena

Svi se ponekad osecamo tuzni, nezadovoljni, stalno nam nesto fali. Pogledajmo samo koliko ima siromasnih ljudi koji nemaju sta jesti, koliko je bolesnih koji bi voleli da su zdravi, da zive, slepih cija je zelja da vide. Pogledajmo sve one invalide koji bi voleli da se krecu, bolesnu decu. Zar nas tada nije sramota kada vidimo osmeh na njihovim licima. Naravno da ćemo.se ponekad osecati tuznim, nejakim i slabim. Hajde da zivimo za sve ljude koji nas vole, za sve one koje mi volimo. Radujmo se zivotu i nabacimo osmeh na lice, ipak nije sve tako crno, imamo ljubav, veru, secanje na nase drage koji vise nisu sa nama, nadu u bolje sutra.

Blize nam se Bozicni i Novogodisnji praznici, vreme radosti, veselja, vreme kada nam tehnologija donosi cestitke sa lepim zeljama i vreme kada mozete odabrati da li ce te ga podeliti sa nekim ili obrisati. Provedite vise vremena sa vasim voljenima, jer oni nece biti tu zauvek. Recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otici. Setite se da date po koji zagrljaj onome kraj vas, jer to je jedino blago koje mozete dati svojim srcem, a da vas ne kosta ni pare. Recite"Volim te" vasim voljenima, drzite se za ruke i cenite svaki momenat, jer jednoga dana ta osoba nece biti tu ponovo. Dajte vremena ljubavi, razgovoru, podelite vase misli sa drugima, jer kao sto neko rece zivot je samo jedan, nema reprizu.

Ponekad tako dok u tisini sedim sama, okruzena svojim mislima. Razmisljam. Pitam se: Zasto je zivot takav? Zasto dobre i postene duse najvise pate? Dobra, iskrena srca najvise tuguju? Zbog cega oci dobrih i plemenitih ljudi najvise suza proliju? Da li je to mozda neko pravilo zivota ili je to jednostavno sudbina.