milena

Da li smo isti kao more? Ne nismo, slicni smo. Mi smo skup izbora emocija, zelja, otpora, svi smo mi kao more i luka. Imamo svoj mir i nemir. Imamo svoje domove u kojima se usidrimo pre nego sto nam koraci kao brodovi morima zaplove kao da smo iz svemira ostavljeni bas na ovoj planeti da bi sva cuda mogli videti. Zasto sedimo sami za stolom, zasto smo sve pustili, sebi dopustili da vreme ide? Vise i ne komuniciramo, a nekada smo to znali, vise smo se druzili, smejali, nazalost toga vise nema. Zar ne bi bilo lepo da se za vecerom srecne porodice i ljudi vide. Da sneg nasmeje hladne zidove, odemo gde se zeleni. Da osetimo sneg pod nogama i kako nam je hladno pod prstima, ali i da je neko tu da nam zagreje ruke.  Zasto mislimo da to u sebi sve ne posedujemo? Samo treba da budemo svoji, svako od nas ima ulogu koju su napisali scenaristi, um nam je diktirao, mi pisali.  Mi smo sanjari i sve dok sanjamo znaci da smo zivi, da umemo da volimo, prastamo, verujemo, nadamo se, jer k...

Napolju sneg lagano veje, stigla je zima. Ja je bas nesto ne volim. Gledam kroz prozor i secam se vremena kada sam sedela na svojoj terasi i posmatrala nebo kako na Istoku dobija boju plave ljubicice, a na Zapadu se modri kao planinska perunika. Kakav prizor, kakva lepota.  Pokusavam da shvatim i konacno zakljucim sta je to zbog cega je izlazak Sunca fantastican.  Sunce polako izlazi, nebo dobija urudelu boju zrelog kukuruza, lagano se krece ka Zapadu blago potiskujuci Mesec, koji kada ga gledam izgleda kao iscedjen limun.  Dan i noc postavljaju granice, dele se. Od Istoka se ukazuje zora. Da li sanjam, ne ovo je zaista stvarnost koju nam priroda i sam zivot daju, sve je u oku posmatraca.  Opsednuti svojim brigama, obavezama ili sami sobom, desava nam se da mnoge stvari ne vidimo, jednostavno samo prodjemo, a trebalo bi da zastanemo, oslusnemo svaki detalj na zemlji, priroda je posebna, lepa, neistrazena i mnogo toga ima da naucimo od nje i o njoj. Zivot je lep...