milena

  Citajuci dela Ive Andrica mogla sam uociti  jedan stalan motiv koji ga je inspirisao i nesto cemu se uvek vracao to su mostovi.   To nisu obicne građevine, kada ih posmatrate izgradjeni od betona, celika,  drveta ili kamena, oni su simbol zivota,  ljubavi  i prijateljstva.  Mostovi su sile, neraskidive  veze izmedju vremena i generacija,  oni su kao ptice rasirenih krila, neki od njih ponosno vekovima stoje, prkose vremenu iznad reka koje proticu,  idu dalje i kao nekada preko svojih jos uvek snaznih ledja,  prebacuju ljude sa jedne na drugu obalu, jer da nije njih,  obale bi bile same, tuzne  i ljudi bi bili sami, a niko od nas ne voli da bude sam. Mostovi ne znaju za boju, rasu, nacionalnost,  oni su nesto sveto  oni povezuju ljude i te veze postaju neraskidive. Mostovi uvek sluze  za dobro,  a ne za zlo, neki od njih nisu izdrzali,  neke su srusili ljudi, oni isti kojima most ne predstavl...

Pevacu veceras tebi i ziveti izmedju onoga sto je neodredjeno sto mozda neces nikada  znati, i ako slutis i osecas.  Pevacu veceras tebi i pustiti srcu da veruje svim onim malim lazima,,  bez kojih bi zivot bio prazan,  bas kao srce koje oseca da ono za kim je ceznulo nestaje zauvek u senci proslosti.  Pevacu veceras tebi,  tebi i nikom vise. 

U nekom davnom snu ostale su moje ruke. A pod lipom sve je tako tiho, samoca mi pokrala ono sto sam nekada imala, a srecu sam davno djavolu prodala. Zakasnio je da se vrati onaj nezaboravni, zanosni zvuk stare gitare, sa neke nezaboravne zurke. A pod lipom sve je tako tiho.