MOSTOVI

 Citajuci dela Ive Andrica mogla sam uociti  jedan stalan motiv koji ga je inspirisao i nesto cemu se uvek vracao to su mostovi.  

To nisu obicne građevine, kada ih posmatrate izgradjeni od betona, celika,  drveta ili kamena, oni su simbol zivota,  ljubavi  i prijateljstva. 

Mostovi su sile, neraskidive  veze izmedju vremena i generacija,  oni su kao ptice rasirenih krila, neki od njih ponosno vekovima stoje, prkose vremenu iznad reka koje proticu,  idu dalje i kao nekada preko svojih jos uvek snaznih ledja,  prebacuju ljude sa jedne na drugu obalu, jer da nije njih,  obale bi bile same, tuzne  i ljudi bi bili sami, a niko od nas ne voli da bude sam.

Mostovi ne znaju za boju, rasu, nacionalnost,  oni su nesto sveto  oni povezuju ljude i te veze postaju neraskidive.

Mostovi uvek sluze  za dobro,  a ne za zlo, neki od njih nisu izdrzali,  neke su srusili ljudi, oni isti kojima most ne predstavlja nista,  osim jedne obicne gradjevine,  ljudi koji zele da se razdvoje iz samo njima znanih razloga,  ali bez obzira na sve bili citavi ili poruseni  svaki od njih svedoci o nekim proslim  vremenima,  ljudima,  njihovim  sudbinama  koji se ne mogu i ne smeju zaboraviti.

Mostovi su simbol ljudske pobede nad silom prirode.  Mostovi nisu ziva bica i ne znaju da govore,  ali imaju svoju dusu,  oni stvaraju trajna  prijateljstva,  ljubav, poverenje medju ljudima i zelju da se zivi  zajedno. 

Sve dok se preko njih moze  prelaziti, mostovi ce ziveti i opet ce se pricati neke nove  price,  nove generacije.