Kada se rodite, svi su srecni, pozele vam dobrodoslicu na ovaj svet sa zeljom da ce te ceo zivot biti srecni i uspesni, dok vi sami niste ni svesni sta vas ceka kada odrastete. I ja sam bila sretna, imala sam divne roditelje i predivnu baku koja je bila uvek tu za mene.
Odrastala sam sa puno ljubavi, zivela kao u bajci poput princeze, zasticena od svega i svih. Dani detinjstva su bili najlepsi, i kasnije kada sam postala devojka, bila sam sretna.
A onda, sam se udala, ne tako rano za nase podneblje, kazu da sam zakasnila, ja mislim da nisam. Ponekad kazem sebi možda se nisam trebala udavati uopste, jer jedino i najlepse u braku su deca.
Kada sam se udala, mislila sam da cu i dalje biti sretna, ali nisam bila. Imam troje divne dece. Mislim da me suprug nije nikada cenio, sve je nekako krenulo unazad. Stajalo je sve u mestu, ostala sam bez posla bilo je to za mene strasno. Ko bi voleo jednu obicnu domacicu koja kuva i cuva decu. Ja koja sam uvek bila doterana, imala sve, putovala, pretvorila sam se u Pepeljugu, a moj suprug u zlu macehu. Nikada me nije pitao da li mi nesto treba, nije ga bilo briga, da li mi trebaju cipele, nesto od garderobe, verovatno je mislio da mi nije potrebno, jer sedim kuci, jer sam nezaposlena.
Ne sećam se kada mi je udelio neki kompliment, samo uvrede, kako sam lenja, glupa itd. Novac, odnosno svoj licni dohodak nije ostavljao kuci, vec bi nosio sa sobom. Obicno bi ostavljao nesto sitno za kupovinu namirnica-hrane. A ja, ja sam gledala da sto manje trazim, da budem zadovoljna onim sto imam, a unutra u dusi me je bolelo jako, nisam smela da placem, da me ne vide moji roditelji i moja deca, tek kada bi legla, nocu suze su mi se slivale niz lice, tiho da opet ne cuje on. Nista mu nije bilo bitno, ni kako perem ves na ruke, bole me, ukocim se, sudove perem u hladnoj vodi. Trpim, pa prodje. Šta cu?
Ja sam inace dezurni krivac za sve sto nije dobro, ko bi drugi. Pitam se zasto sam takva? Zasto su me tako vaspitali?
Razbolela sam se stres me je unistio, cutim i ne pricam nikom, ne zelim da opterecujem druge.
Ko zna sta me jos ceka, mozda se vrati ona moja sretna zvezda koju sam izgubila udajom. Ostaje mi samo nada, veru sam izgubila, ljubav - sto se tice nje imam je od strane roditelja, dece i prijatelja, dovoljno je. To su posebne ljubavi, one prave, istinske, neraskidive.
Pitam se ostati u braku ili ne?
Odrastala sam sa puno ljubavi, zivela kao u bajci poput princeze, zasticena od svega i svih. Dani detinjstva su bili najlepsi, i kasnije kada sam postala devojka, bila sam sretna.
A onda, sam se udala, ne tako rano za nase podneblje, kazu da sam zakasnila, ja mislim da nisam. Ponekad kazem sebi možda se nisam trebala udavati uopste, jer jedino i najlepse u braku su deca.
Kada sam se udala, mislila sam da cu i dalje biti sretna, ali nisam bila. Imam troje divne dece. Mislim da me suprug nije nikada cenio, sve je nekako krenulo unazad. Stajalo je sve u mestu, ostala sam bez posla bilo je to za mene strasno. Ko bi voleo jednu obicnu domacicu koja kuva i cuva decu. Ja koja sam uvek bila doterana, imala sve, putovala, pretvorila sam se u Pepeljugu, a moj suprug u zlu macehu. Nikada me nije pitao da li mi nesto treba, nije ga bilo briga, da li mi trebaju cipele, nesto od garderobe, verovatno je mislio da mi nije potrebno, jer sedim kuci, jer sam nezaposlena.
Ne sećam se kada mi je udelio neki kompliment, samo uvrede, kako sam lenja, glupa itd. Novac, odnosno svoj licni dohodak nije ostavljao kuci, vec bi nosio sa sobom. Obicno bi ostavljao nesto sitno za kupovinu namirnica-hrane. A ja, ja sam gledala da sto manje trazim, da budem zadovoljna onim sto imam, a unutra u dusi me je bolelo jako, nisam smela da placem, da me ne vide moji roditelji i moja deca, tek kada bi legla, nocu suze su mi se slivale niz lice, tiho da opet ne cuje on. Nista mu nije bilo bitno, ni kako perem ves na ruke, bole me, ukocim se, sudove perem u hladnoj vodi. Trpim, pa prodje. Šta cu?
Ja sam inace dezurni krivac za sve sto nije dobro, ko bi drugi. Pitam se zasto sam takva? Zasto su me tako vaspitali?
Razbolela sam se stres me je unistio, cutim i ne pricam nikom, ne zelim da opterecujem druge.
Ko zna sta me jos ceka, mozda se vrati ona moja sretna zvezda koju sam izgubila udajom. Ostaje mi samo nada, veru sam izgubila, ljubav - sto se tice nje imam je od strane roditelja, dece i prijatelja, dovoljno je. To su posebne ljubavi, one prave, istinske, neraskidive.
Pitam se ostati u braku ili ne?
Коментари
Постави коментар