milena

Detinjstvo je nesto carobno, nesto sto se ima samo jednom u zivotu. Ja sam kao i svako drugo dete uzivala u njemu. U mom detinjstvu sam mogla raditi neke stvari koje sada ne mogu, mogla sam se prepustiti masti, sto opet ne znaci da i sada po neki put ne mastam. Mislim da ne postoji ni jedan covek koji ne masta o necemu ili nekome.  Kada sam kao mala mastala nalazila sam se u nekim svom svetu, poznatom samo meni, ponekad mi se cinilo da u toj svojoj masti mogu dohvatiti Mesec, da mogu da uradim sve sto pozelim. Dani mog detinjstva su bili divni, jedino sto moramo a to je da ucimo i slusamo roditelje.  Greske su mi bile oprostene, jer sam ih pravila nesvesno kao sva ostala deca. Jedino mi nije bilo jasno da smo kao deca zeleli da sto pre odrastemo, jer nam se cinilo da je odraslima mnogo bolje i lakse, a opet danas ja i moja generacija bi voleli da se ponovo vratimo u detinjstvo. Zato cuvajmo uspomene na nase divno, cudesno detinjstvo, svet u kome je svako novo jutro lepo i u...

Da li sam ja budala? Ne, nisam. Ja sam samo jedna dobra dusa. I ne nisam glupa, samo sam previse popustala ljudima do kojih mi je bilo stalo. I nisam ja zla, ne umem ja to, ja sam samo realna. Nemam ja dugacak jezik, daleko od toga, samo kazem u lice ono sto mislim, ne ogovaram. Nisam ja kamena, drugi su me napravili takvom. Imam ovo malo duse i ponosa. Pokusavali su da me slome,uzalud, nisu uspeli. Padala sam i ustajala sve jaca u inat svima. Sve te sitne duse, svi kojima nisam dobra, onima koji me ne vole ovakvu kakva sam. Ja ostajem ja, bila dobra nekome ili ne.

Ne mogu vas naterati da jedni druge volite, jer mislim da je to glupo, ali mogu i moram bar tako mislim da jedni druge postujete, uvazavate. Jer ako nema medjusobnog postovanja, nema ni normalnih medjuljudskih odnosa, zapravo nema ni ljudi. Sve se moze resiti razgovorom, mada mislim da su to mnogi zaboravili, samo kromanjonci urlaju i jedni drugima podmecu nogu.  Klonite se podmuklosti, licemerja, pretvaranja, budite pre svega samokriticni, pogledajte prvo sebe a zatim druge. Ne likujte tudjem neuspehu, ne zanosite se previse ni onda kada uspete, jer nikada se nezna mozda vas iza uspeha ceka poraz i bol, jer sutra ce se pamtiti kakav je ko covek bio, a ne sta je imao, mozda se sutra ispostavi da su vam najblizi prijatelji, rodjaci, zapravo bili najveci neprijatelji, jer su vas lazno savetovali, a oni za koje ste se najmanje nadali postanu oni pravi prijatelji, ne samo kada vam je dobro, nego i onda kada vam lose ide. Smejte se i salite, naucite da se salite prvo na svoj, pa ond...

Prolazim po ko zna koji put kroz ulicu staru sa mislima svojim, o vremenu sto lepo bese. Sive i tmurne zgrade patinom vremena behu pokrivene. U trenutku mi se ucini kao da mi govore: "Prolaznice, zagledaj se u nas, otkri lepotu nasu"!, a onda shvatis da ispod sivila sto ga vreme navuce i ljudske nemarnosti, cuci nasa proslost i sva lepota u njoj. Korak mi odjekuje granitnim plocama, crnog i napuklog asfalta vise nema. A u noci kada tama ovlada zasjace svetlost ulicom celom. Drvece cveta i menja svojom bojom izgled ulice stare.  Bela sva cedna stoji kao u stara vremena cesma. Iz njenih lula cuje se zubor vode, cesma, voda i stara ulica. Mnogo je toga sto bih htela reci, ali opet mi se po glavi proslost mota. Nista vise nije isto, ni moj Beograd vise nije isti. Gde se izgubio moj grad i ona ulica stara?

Kada se rodite, svi su srecni, pozele vam dobrodoslicu na ovaj svet sa zeljom da ce te ceo zivot biti srecni i uspesni, dok vi sami niste ni svesni sta vas ceka kada odrastete. I ja sam bila sretna, imala sam divne roditelje i predivnu baku koja je bila uvek tu za mene.  Odrastala sam sa puno ljubavi, zivela kao u bajci poput princeze, zasticena od svega i svih. Dani detinjstva su bili najlepsi, i kasnije kada sam postala devojka, bila sam sretna. A onda, sam se udala, ne tako rano za nase podneblje, kazu da sam zakasnila, ja mislim da nisam. Ponekad kazem sebi možda se nisam trebala udavati uopste, jer jedino i najlepse u braku su deca.  Kada sam se udala, mislila sam da cu i dalje biti sretna, ali nisam bila. Imam troje divne dece. Mislim da me suprug nije nikada cenio, sve je nekako krenulo unazad. Stajalo je sve u mestu, ostala sam bez posla bilo je to za mene strasno. Ko bi voleo jednu obicnu domacicu koja kuva i cuva decu. Ja koja sam uvek bila doterana, imala sve, p...

Obecala sam sebi da cu biti jaka da me nista ne moze iznervirati, da govorim srcem, zracim radoscu, da posmatram onu bolju, pozitivniju, suncanu stranu svega. Usavrsavam se i ocekujem najbolje, da zaboravim greske koje sam pravila, da nosim uvek veselo raspolozenje, da ne kritikujem druge.  Obecala sam sebi da budem plemenita za ljutnju, snazna za strah, siroka za brigu, isuvise srecna da bih dopustila prisustvo nesrece. Da prastam, da ne sudim drugima, jer nisam ja ta, koja bi nekoga trebala osudjivati, da uvek ostanem dete u dusi, da mi porodica bude uvek na prvom mestu kao i do sada, da uvek budem tu za njih kao i oni za mene.  Obecala sam sebi da ću uvek biti humana, da cu pomagati napustenim zivotinjama i ljudima kojima je zaista potrebna pomoc.  Mnogo toga sam obecala sebi. Naucena sam da ako nešto ne mogu da ispunim to i ne obecavam, pa zato zasto bi lagala sebe. Zasto bi se moje prvo "ja" i moje drugo "ja" posvadjalo. I na kraju moram sebe poslusati...

Dnevnik vremena koje je proslo, budi secanja. Sve je nekada bolje bilo. Bila je to stvarnost, a ne san. Gde su nestale pesme sto su umetnici pisali? Pesme sto su uz gitaru dozivale secanja? Nestali su oni lepi maniri, izgubili se negde u ovim savremenim vremenima. Danas su svi nestrpljivi, jure, zure. Savremeni vremenski tokovi, znam! Koliko danas cinimo jedni za druge? Otvori vrata drugom coveku, starici, majci sto nosi dete, prosjaku, gospodinu.  Danas se sve nekako meri novcem i nekakvim ocekivanjima. Postoje heroji nasih ulica, kao i drustvenih mreza. Kada pomognes da dete ozdravi, kada gladnom i zednom das hranu i vodu, nekom suze u osmeh pretvoris. Heroj si.  Svi bi da nas menjaju, svi ocekuju nesto od nas. Pustite me da posmatram svet svojim ocima, da pisem pesme, da pomazem drugima, da volim zivotinje. Pojavice se heroji i cinice dobra dela, bez nekih ocekivanja. Doci ce bolji dani. Verujem...

Cesto se pitamo sta je to sreca? Zasto nemamo svi srece u zivotu? Gde je nestala, gde se sakrila? Pronadjimo svoju srecu u onome sto imamo, a ne da je trazimo u onome sto nemamo. Ako nekada na putu naidjemo na kamen, sklonimo ga da se neko ne spotakne, jer mozda je neko drugi vec sklonio drugi kamen sa naseg puta... I kad cinimo dobro ne treba da ocekujemo da ce nam taj neko kome smo nesto ucinili vratiti. Vratice nam se kada nam bude trebalo od ovih, od kojih najmanje ocekujemo, samo treba strpljenja kako rece jedna nasa pesnikinja "Jer sreca je lepa, samo dok se ceka..."!

Sve se u zivotu dogadja iz nekog razloga. I ko zna zasto je to dobro. A, ja i dalje verujem u ono dobro i verujem da se dobro dobrim vraca...Tako kazu, tako su nas ucili nasi stari. Mislim da su u pravu, jer ipak na kraju uvek nekako ono dobro pobedi. Kazu ne zali za ucinjenim ili neucinjenim koracima, drzim se toga i ne zalim, jer zapravo svaki korak koracam srcem... I verujem duboko da sve jednom dodje na svoje i to bas onda kada sudbina to zeli...

Ko bi sve mogao znati unapred, zar nam nasa tajna buducnosti nije, na neki nacin izazov i podsticaj da u nju krenemo. Zivot po unapred poznatom scenariju, bio bi obicna bleda kopija, koja ne samo da ne ispunjava, vec zna i da iritira, tada se ne bi osecali kao svoji, vec pre poput masine programirane da nesto odredjeno obavi.  Nas zivot bice onakav kakvim ga sami budemo stvorili, jer svako od nas je krojac svoje srece, u zivotu obicno bude onako kako mi zelimo i hocemo. Sudbina u koju mnogo verujemo samo je jedan od puteva da bi dosli do onoga što hocemo, sopstvenom zeljom, htenjem, voljom, snagom, verom. "Bozji dar" nam je sam zivot, ali i mogucnost da od njega napravimo ono sto hocemo mi sami. Treba ga ziveti punim plucima, davati i primati samo ono najbolje, ljubav, poverenje, srecu, jer zivot je samo jedan i kratko traje.

Bili su posebni...Ona i njihova prica...neobicna prica o dvoje mladih koji su se voleli, ali nikada nisu umeli jedno drugome to da pokazu. Sve je pocelo jednog letnjeg dana kada ga je prvi put ugledala na jednoj proslavi u preduzecu, tada je u njenim mislima bio drugi muskarac, ali od trenutka kada je videla njega sve se promenilo. Visok, markantan, svidjao joj se on, njegov hod, drzanje, njegove oci koje su sijale i odavale njegovu posebnost. Pogledao je u njenom pravcu pet puta i osmehnuo joj se. Za nju je on tada bio nedostizan, bio je osam godina stariji od nje. Nije bio od onih muskaraca koji samo traze zabavu, oni koji iskoriste devojke, a onda ih odbace, vec ozbiljan mlad covek koji je vapio za razumevanjem i sigurnoscu. Danima je razmisljala o njemu, a onda jednog danas dobila je premestaj u drugi sektor. Kakva slucajnost ili sudbina ona je zapravo premestena tamo gde je on radio. Koliko je samo bila srecna sto ce najzad biti u njegovoj blizini. Vremenom su se bolje upoznal...