milena

  Svako se od nas bar jednom tokom svog zivota bilo mlad ili star,  zapitao "zbog cega smo mi na ovom svetu, i sta je nas zadatak u njemu?"  "Sta je smisao zivota?" Cini  se kao da stalno nekoga ili nesto cekamo,  a ni sami ne znamo ni sta  ni koga. Cesto se moze cuti kako nam je svaki dan isti,  nista se bitno ne menja,  ali mi i dalje cekamo ne odustajemo,  menjali bi mi nesto da se nadamo da ce to nesto sto cekamo  uciniti nase  zivote  boljim, lepsim,  svi nesto trazimo.   Usamljene  duse  traze ljubav, srodnu dusu,  bolesni zdravlje, vernici veruju u Boga  i cekaju.  Ono sto je zajednicko za sve nas je vreme, vreme koje prolazi je istovremeno nas najbolji prijatelj kao i najgori neprijatelj.  Ponekad se ponasamo kao kukavice,  jer da bi pokrenuli svoj zivot moramo krenuti sa mrtve tacke,  hrabro krenuti u zivot,  ciniti promene.  Ne smemo cekati, vreme prolaz...

  Zivimo u nekom vremenu, vremenu velikih pravila koja se menjaju, a jos  cesce  se krse.  Odvojena od stvarnog sveta kao i svaka umetnicka dusa  u nekom svom svetu, ceznem da nadjem granicu sa realnoscu.  Postavila sam ispred sebe zid, ne znam da li je Berlinski,  pre bih rekla da je  Kineski,  dugacak bez kraja ili se bar kraj ne vidi.  Kada bih se kojim slucajem on srusio bila bi to samo jedna obicna  cigla. Postoji samo jedna jedina rec koja bi mogla da razbije ta vrata skrivena u zidu, a to je cutanje.   Htela bih da ih otvorim, ali se ne usudjujem.  Reci su duboko u meni odzvanjaju tisinom,  rekla bih nesto,  ali ne znam kako. Trazim taj zacarani put  koji će porusiti zid i sagraditi dvorac poput bajke. Sve mi se cini  nekako daleko,  stvarnost,  osecanja.  Nekada kao kroz maglu mogu da vidim reci,  oblak ljubavi I istinske srece.  Kada bih ovo hrabra prekrsila ta pra...