Zivimo u nekom vremenu, vremenu velikih pravila koja se menjaju, a jos cesce se krse. Odvojena od stvarnog sveta kao i svaka umetnicka dusa u nekom svom svetu, ceznem da nadjem granicu sa realnoscu.
Postavila sam ispred sebe zid, ne znam da li je Berlinski, pre bih rekla da je Kineski, dugacak bez kraja ili se bar kraj ne vidi.
Kada bih se kojim slucajem on srusio bila bi to samo jedna obicna cigla. Postoji samo jedna jedina rec koja bi mogla da razbije ta vrata skrivena u zidu, a to je cutanje.
Htela bih da ih otvorim, ali se ne usudjujem. Reci su duboko u meni odzvanjaju tisinom, rekla bih nesto, ali ne znam kako. Trazim taj zacarani put koji će porusiti zid i sagraditi dvorac poput bajke.
Sve mi se cini nekako daleko, stvarnost, osecanja. Nekada kao kroz maglu mogu da vidim reci, oblak ljubavi I istinske srece. Kada bih ovo hrabra prekrsila ta pravila i naletela na taj oblak ljubavi uputila najneznije reci koje trebam reci, a ne usudjujem se, kada odustanem od nemoguce misije, okrenem ledja zidu, ipak postoji nada da reci nisu potrebne, jer ponekad pogled govori vise od reci.
Коментари
Постави коментар