milena

Cesto se u narodu govori kako vreme leci sve i da se sve vremenom zaboravi. Jelena se nije mogla pohvaliti time. Godinama je bila crna ovca u svom domu. Bila je najmladje dete imala je dva brata, bolesnog oca i majku.  Nisu sve porodice srecne, kako se mnogi predstavljaju, jedna od takvih je bila i njena porodica. Jedino Jelena zna sta je sve prezivela i kako sama kaze, ne bih to poželela nikome. Jedno od zivotnih pravila glasi da jedino ne mozemo birati svoje roditelje, bracu, sestre. Porodica bi trebala biti nase glavno uporiste i najveci oslonac u zivotu, tako bi bar trebalo da bude, nazalost za Jelenu je jedini bio spas da ode sto dalje od bolnih secanja, roditeljskog doma i visegodisnjeg pakla koji je tamo prozivela. Secala se dana kada je krenula u skolu, odmah je zavolela kao i svoju uciteljicu Maricu, bila je to divna, nezna i mila zena, podsecala je na dobru vilu iz bajke. Jelena je bila odlican djak, uciteljica bi je svaki put pohvalila i pomilovala po kosi. Jeleni su...

Imala sam i ja uspona i padova, i kada mi je bilo tesko nisam se zalila na bilo sta, obicno bih rekla kako postoje i oni kojima je jos teze pa ipak zive, nasmejani su i idu napred.  Ponekad bih bivala sve slabija, ostajala bih bez snage, bez nade, bez volje za zivotom, bez vere u samu sebe. Nema goreg od toga nego kada je covek prazan, nepotreban i sam. Ne vidis ni put ni svetlost da ti obasja umorno lice i slomljeno srce. Pokušavala sam sastaviti slomljene komade sebe u nadi da cu pronaci nesto dobro. Malo po malo...kolena su zarasla, nisam vise klecala pred sudbinom. Pocela sam ponovo da se smejem, radujem i postujem sebe onakvu kakva zaista jesam. Pronasla sam razloge zbog kojih vredi svaki moj dah moja porodica, moja deca, ljudi koji me vole, trebaju...Bez borbe nema opstanka. Treba samo prihvatiti ono sto se ne moze promeniti i nastaviti dalje. Nisam na podu, ne klecim. Stojim cvrsto na nogama, ziva sam...To je dovoljno!

Igor i Ana su se znali jos iz osnovne skole. Otkada se znaju izmedju njih je postojala neka hemija. Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole kada su zajedno upisali jednu beogradsku gimnaziju. Ta skola ih je zauvek spojila. Svi su prihvatili njihovu ljubav od roditelja do profesora i prijatelja, iako su bili tinejdzeri. Igor i Ana su provodili dane zajedno, svaki taj trenutak koji su provodili zblizavao ih je sve vise. Jednoga dana Ani nije bilo dobro i majka ju je odvela doktoru. Doktor im je saopstio tuznu vest, da je Ana imala tesku bolest i da joj je hitno potrebna transplantacija srca. Ali jedan problem nikada ne ide sam, nije bilo donatora... Igor je sa nestrpljenjem cekao Anu, ugledavsi je onako bledu znao je da nesto nije u redu. Ana je vesto skrivala suze da je ne bi video kako place, nekako je smogla snage i ispricala mu sve. Igor se osecao kao da mu se ceo svet srusio, suze su mi krenule ali je uspeo nekako da ne place zbog nje je morao da bude jak. Da...