milena

Kroz zivot sam naucila da najbolji prijatelj moze biti gori od najgoreg neprijatelja. Da zivotinje vole vise od coveka. Da suza ne znaci bol. Da protiv sudbine se ne ide. Da ne treba biti previse iskren. Da treba imati svoje JA. Da se pazi kome se sta oprasta. Da pas i dete znaju da prepoznaju zle osobe. Da nista ne traje vecno. Da se sa nekim ljudima moras oprostiti, jer ti nanose bol. Da pazis kome dajes svoju ruku i rame za plakanje. Da svaka podmetnuta noga je iskrenija nego lepa rec. Da se nikada ne kajes za svoje postupke. Da rec „Volim te“ne ne znaci ljubav. Da svako zasluzuje drugu sansu ali ne i stotu. Da ljude koji cine da malo vredis, treba poslati u „persun“. Da nije vazno sta ti prica vec ko, i da djubre uvek ostaje djubre.

Sonja je cekala voz za Rijeku. Sedela je u cekaonici na zeleznickoj stanici. Posto je stigla malo ranije te je dugo trebala da ceka odlucila je citati knjigu koju je ponela sa sobom, kako bi prekratila vreme do polaska voza.  Pokusavala je da se usredsredi na knjigu ali pogled joj mahinalno odluta, posmatrala je malenu devojcicu koja se smejala, skakucuci u krilu svog oca.  Sonja je bila lepa devojka duge crne kose i zelenih ociju, zivela je sa majkom, otac ih je napustio kada je bila jako mala, secala ga se kao kroz maglu. Majka je izbegavala da prica o njemu i razlogu njegovog odlaska. Pozvala je majku da vidi kako je. U Rijeku je putovala poslovno na seminar.  Ustala je i otisla da kupi sebi vodu i medenjake, obozavala ih je. Jednom prilikom majka joj je rekla da je njen otac takodje voleo medenjake i da ga ne krivi , jednog dana ce joj ispricati sve.  Kada se vratila na njenom mestu sedela je jedna starija gospodja. Ugledala je jedno prazno mesto. Sela je. P...

Kada se setimo davnog vremena pomislimo na sve one srecne porodice koje veselo cavrljaju za stolom za vreme rucka. Nazalost danas je to retkost, ljudi su pretrpani obavezama, retko obeduju zajedno, a vreme provedeno kuci trose na gledanje televizije, interneta, mobilnih telefona itd.  Cesce su nesuglasice u porodicama nego nekada, cesto se desava da roditelji nisu upuceni u zivote svoje dece jer nemaju vremena.  Bilo bi dobro kada bi odrzali bar onu tradiciju zajednickog rucka, bar na trenutak se odvojiti od kompjutera i mobilnih telefona. Treba iskoristiti vreme i razgovarati sa svojom decom, pitati ih kako je bilo u skoli, saznati sa kim se druze, sta rade van skole, imaju li neki problem.  Potrebno je voditi racuna o njima jer mogu upasti u probleme, a onda je vec kasno. Deca treba da osecaju bliskost sa roditeljima, da imaju poverenja jedni u druge. Medjusobno poverenje je najvaznije.  Za sve ima vremena a posebno za njih, oni brzo rastu i odu, a vi ste mnog...