Kroz zivot sam naucila da najbolji prijatelj moze biti gori od najgoreg neprijatelja. Da zivotinje vole vise od coveka. Da suza ne znaci bol. Da protiv sudbine se ne ide. Da ne treba biti previse iskren. Da treba imati svoje JA. Da se pazi kome se sta oprasta. Da pas i dete znaju da prepoznaju zle osobe. Da nista ne traje vecno. Da se sa nekim ljudima moras oprostiti, jer ti nanose bol. Da pazis kome dajes svoju ruku i rame za plakanje. Da svaka podmetnuta noga je iskrenija nego lepa rec. Da se nikada ne kajes za svoje postupke. Da rec „Volim te“ne ne znaci ljubav. Da svako zasluzuje drugu sansu ali ne i stotu. Da ljude koji cine da malo vredis, treba poslati u „persun“. Da nije vazno sta ti prica vec ko, i da djubre uvek ostaje djubre.
Detinjstvo je nesto carobno, nesto sto se ima samo jednom u zivotu. Ja sam kao i svako drugo dete uzivala u njemu. U mom detinjstvu sam mogla raditi neke stvari koje sada ne mogu, mogla sam se prepustiti masti, sto opet ne znaci da i sada po neki put ne mastam. Mislim da ne postoji ni jedan covek koji ne masta o necemu ili nekome. Kada sam kao mala mastala nalazila sam se u nekim svom svetu, poznatom samo meni, ponekad mi se cinilo da u toj svojoj masti mogu dohvatiti Mesec, da mogu da uradim sve sto pozelim. Dani mog detinjstva su bili divni, jedino sto moramo a to je da ucimo i slusamo roditelje. Greske su mi bile oprostene, jer sam ih pravila nesvesno kao sva ostala deca. Jedino mi nije bilo jasno da smo kao deca zeleli da sto pre odrastemo, jer nam se cinilo da je odraslima mnogo bolje i lakse, a opet danas ja i moja generacija bi voleli da se ponovo vratimo u detinjstvo. Zato cuvajmo uspomene na nase divno, cudesno detinjstvo, svet u kome je svako novo jutro lepo i u...
Коментари
Постави коментар