milena

  Jednom kada izgubis dobru zenu onda nema natrag. Sve u zivotu mozes izgubiti  vise puta, osim odane zene i vlastitog zivota. Samo jednom unres, samo jednom imas  sto vise neces nikada imati. Ona je takva  gledace ti kroz prste, trpece tvoju nepravdu  godinama, tvoje prevare, uvrede , omalovazavanja,  ponizenja,  pokusavace ti objasniti da ces se kajati, a onda pokupi stvari i nestane.  Kada ode to ce biti njen konacan odlazak. Takva zena odlazi mirna, uzdignuta glave, bez grize savesti ili osecaja  krivice.  Svesna je svoje vrednosti i svog samopostovanja. Ona ne zali, ona prezali. Ona ne ocekuje novi pocetak sa tobom, ona pocinje bez tebe.  Ti ostajes sam i prilicno bespomocan. Molis  Boga  da ti oprosti, preklinjes nju da se vrati,  ali nece.  Nece se vratiti. Ljudi se ne vracaju ukoliko ih nisi cenio dok su bili prisutni.   Zasto  coveku  dati novu priliku ako je vec  hiljadu upropas...

Jednom prilikom deca su me pitala zasto su ljudi ljubomorni na tudju srecu? Ljudi su zavidni ili ljubomorni na tudju srecu zato sto nisu svesni da mogu imati svoju. Mnogo puta se desi da ne vide koliko dobrih stvari sami imaju ili su puni kompleksa i zato zele nesto tudje.  Nazalost to se obicno manifestuje uplitanjem u tudje zivote i veze.  Verujem da i vi imate takve osobe oko sebe, mozda su zavidni na vas brak,vezu, posao, decu, uspeh, prijatelje. Takve osobe su spremne da vam podmetnu nogu, uvek su toboze puni saveta, naravno zluradih, sve vam kao govore za vase dobro, guraju se u vasu porodicu, prave se da su vam prijatelji, a ustvari vas ogovaraju i ocrnjuju pred drugim ljudima.  Ti ljudi cesto puta nisu ni svesni svojih problema misle da je sa njima sve u redu i prebacice sve na vas, vase mane, probleme. 

  Svako se od nas bar jednom tokom svog zivota bilo mlad ili star,  zapitao "zbog cega smo mi na ovom svetu, i sta je nas zadatak u njemu?"  "Sta je smisao zivota?" Cini  se kao da stalno nekoga ili nesto cekamo,  a ni sami ne znamo ni sta  ni koga. Cesto se moze cuti kako nam je svaki dan isti,  nista se bitno ne menja,  ali mi i dalje cekamo ne odustajemo,  menjali bi mi nesto da se nadamo da ce to nesto sto cekamo  uciniti nase  zivote  boljim, lepsim,  svi nesto trazimo.   Usamljene  duse  traze ljubav, srodnu dusu,  bolesni zdravlje, vernici veruju u Boga  i cekaju.  Ono sto je zajednicko za sve nas je vreme, vreme koje prolazi je istovremeno nas najbolji prijatelj kao i najgori neprijatelj.  Ponekad se ponasamo kao kukavice,  jer da bi pokrenuli svoj zivot moramo krenuti sa mrtve tacke,  hrabro krenuti u zivot,  ciniti promene.  Ne smemo cekati, vreme prolaz...

  Zivimo u nekom vremenu, vremenu velikih pravila koja se menjaju, a jos  cesce  se krse.  Odvojena od stvarnog sveta kao i svaka umetnicka dusa  u nekom svom svetu, ceznem da nadjem granicu sa realnoscu.  Postavila sam ispred sebe zid, ne znam da li je Berlinski,  pre bih rekla da je  Kineski,  dugacak bez kraja ili se bar kraj ne vidi.  Kada bih se kojim slucajem on srusio bila bi to samo jedna obicna  cigla. Postoji samo jedna jedina rec koja bi mogla da razbije ta vrata skrivena u zidu, a to je cutanje.   Htela bih da ih otvorim, ali se ne usudjujem.  Reci su duboko u meni odzvanjaju tisinom,  rekla bih nesto,  ali ne znam kako. Trazim taj zacarani put  koji će porusiti zid i sagraditi dvorac poput bajke. Sve mi se cini  nekako daleko,  stvarnost,  osecanja.  Nekada kao kroz maglu mogu da vidim reci,  oblak ljubavi I istinske srece.  Kada bih ovo hrabra prekrsila ta pra...

  Citajuci dela Ive Andrica mogla sam uociti  jedan stalan motiv koji ga je inspirisao i nesto cemu se uvek vracao to su mostovi.   To nisu obicne građevine, kada ih posmatrate izgradjeni od betona, celika,  drveta ili kamena, oni su simbol zivota,  ljubavi  i prijateljstva.  Mostovi su sile, neraskidive  veze izmedju vremena i generacija,  oni su kao ptice rasirenih krila, neki od njih ponosno vekovima stoje, prkose vremenu iznad reka koje proticu,  idu dalje i kao nekada preko svojih jos uvek snaznih ledja,  prebacuju ljude sa jedne na drugu obalu, jer da nije njih,  obale bi bile same, tuzne  i ljudi bi bili sami, a niko od nas ne voli da bude sam. Mostovi ne znaju za boju, rasu, nacionalnost,  oni su nesto sveto  oni povezuju ljude i te veze postaju neraskidive. Mostovi uvek sluze  za dobro,  a ne za zlo, neki od njih nisu izdrzali,  neke su srusili ljudi, oni isti kojima most ne predstavl...

Pevacu veceras tebi i ziveti izmedju onoga sto je neodredjeno sto mozda neces nikada  znati, i ako slutis i osecas.  Pevacu veceras tebi i pustiti srcu da veruje svim onim malim lazima,,  bez kojih bi zivot bio prazan,  bas kao srce koje oseca da ono za kim je ceznulo nestaje zauvek u senci proslosti.  Pevacu veceras tebi,  tebi i nikom vise.