Svi se verovatno secate svojih skolskih dana, prvo iz osnovne pa srednje skole. Tada nam se mozda cinilo tesko, mislim na ucenje, nove drugove, ali moramo priznati bilo je lepo. A onda dodje trenutak kada se moramo rastati, neki od nas ce upisati fakultet, neki zanat, neko ce osnovati porodicu, bilo kako bilo obecali smo da cemo se videti za pet godina. I tako, 10, 20, 30 i evo 40 godina mature.
Svi pomireni sa svojim zivotima i sa sobom, svesni svojih postignuca kojima nije potrebno da se hvalimo ni da se njima kitimo.
Iskreno otvorenih ociju i uma slusamo kratke brifinge o deci, unucima, prelezanim bolestima i sa setom se prisecamo drugova koji vise nisu sa nama i profesora.
Dovoljno svesni da smo tu da nam bude lepo, dovoljno samouvereni da uz dobru muziku igramo.
Biti svoj u svom gradu sa dobrom muzikom, dovoljno zreli da znamo koje nam pice i u kojoj meri odgovara.
I za kraj, dovoljno zaboravni da se vise niko ne seca niceg loseg, vec se radujemo ponovnom susretu za deset godina, a mozda i pre. Ko ce cekati jos deset godina.
Коментари
Постави коментар