milena

Cesto se u narodu govori kako vreme leci sve i da se sve vremenom zaboravi. Jelena se nije mogla pohvaliti time. Godinama je bila crna ovca u svom domu. Bila je najmladje dete imala je dva brata, bolesnog oca i majku.  Nisu sve porodice srecne, kako se mnogi predstavljaju, jedna od takvih je bila i njena porodica. Jedino Jelena zna sta je sve prezivela i kako sama kaze, ne bih to poželela nikome. Jedno od zivotnih pravila glasi da jedino ne mozemo birati svoje roditelje, bracu, sestre. Porodica bi trebala biti nase glavno uporiste i najveci oslonac u zivotu, tako bi bar trebalo da bude, nazalost za Jelenu je jedini bio spas da ode sto dalje od bolnih secanja, roditeljskog doma i visegodisnjeg pakla koji je tamo prozivela. Secala se dana kada je krenula u skolu, odmah je zavolela kao i svoju uciteljicu Maricu, bila je to divna, nezna i mila zena, podsecala je na dobru vilu iz bajke. Jelena je bila odlican djak, uciteljica bi je svaki put pohvalila i pomilovala po kosi. Jeleni su...

Imala sam i ja uspona i padova, i kada mi je bilo tesko nisam se zalila na bilo sta, obicno bih rekla kako postoje i oni kojima je jos teze pa ipak zive, nasmejani su i idu napred.  Ponekad bih bivala sve slabija, ostajala bih bez snage, bez nade, bez volje za zivotom, bez vere u samu sebe. Nema goreg od toga nego kada je covek prazan, nepotreban i sam. Ne vidis ni put ni svetlost da ti obasja umorno lice i slomljeno srce. Pokušavala sam sastaviti slomljene komade sebe u nadi da cu pronaci nesto dobro. Malo po malo...kolena su zarasla, nisam vise klecala pred sudbinom. Pocela sam ponovo da se smejem, radujem i postujem sebe onakvu kakva zaista jesam. Pronasla sam razloge zbog kojih vredi svaki moj dah moja porodica, moja deca, ljudi koji me vole, trebaju...Bez borbe nema opstanka. Treba samo prihvatiti ono sto se ne moze promeniti i nastaviti dalje. Nisam na podu, ne klecim. Stojim cvrsto na nogama, ziva sam...To je dovoljno!

Igor i Ana su se znali jos iz osnovne skole. Otkada se znaju izmedju njih je postojala neka hemija. Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole kada su zajedno upisali jednu beogradsku gimnaziju. Ta skola ih je zauvek spojila. Svi su prihvatili njihovu ljubav od roditelja do profesora i prijatelja, iako su bili tinejdzeri. Igor i Ana su provodili dane zajedno, svaki taj trenutak koji su provodili zblizavao ih je sve vise. Jednoga dana Ani nije bilo dobro i majka ju je odvela doktoru. Doktor im je saopstio tuznu vest, da je Ana imala tesku bolest i da joj je hitno potrebna transplantacija srca. Ali jedan problem nikada ne ide sam, nije bilo donatora... Igor je sa nestrpljenjem cekao Anu, ugledavsi je onako bledu znao je da nesto nije u redu. Ana je vesto skrivala suze da je ne bi video kako place, nekako je smogla snage i ispricala mu sve. Igor se osecao kao da mu se ceo svet srusio, suze su mi krenule ali je uspeo nekako da ne place zbog nje je morao da bude jak. Da...

Sedela je sama na klupi ispred Pravnog fakulteta. Oci su joj bile vlazne, a na celu su joj se ocrtavale bore tuge. Gledala je u neku svesku ili je to mozda bio dnevnik sa zeljom da bar u mislima bude sa njim. Bilo je kasno popodne.  Isli su na isti fakultet, bili su stalno zajedno, planirali su i zajedno ziveti. Tog popodneva je trebao doci, ali njega nije bilo. Minuti su prolazili, ali on se nije pojavio.   Poceo je da pada mrak, a ona je i dalje sedela i nemo gledala u pravcu iz kojeg je trebao doci. Ustala je sa klupe i lagano krenula kuci, osecanja su joj bila pomesana. U jednom trenutku cula je njegov glas, slede objasnjenja, poljupci, zagrljaj i suze. Pa ipak ona je nekako znala da je laze. Tiho joj je rekao: - Hteo sam ti nesto reci... - Ne, ne moras mi nista reci, razumela sam. Ostacemo prijatelji.  Rastali su se. Dugo je nocima plakala, bolelo ju je jako,jedino kada bi se nasla u drustvu svojih prijateljica zaboravila bi na njega. Nakon nekog vremena postal...

Pre par godina setajuci Kalemegdanom, ugledah na jednoj klupi zenu koja je sedela posmatrala ljude koji prolaze. Ljudi dolaze i odlaze, setaju lagano, neki sede na klupama i caskaju. Zena ih gleda i osmehuje se.  Na sebi je imala dugu crnu suknju, crnu bluzu dugih rukava i poluver braon boje. Na nogama je nosila crne baletanke, kosu je vezala u rep. Na njenom licu videle su se bore, bila je to sredovecna zena, lepih crta, sigurno je nekada bila lepa. Niko je nije poznavao, neki su govorili da nije svoja, uporedjivali je sa psima lutalicama. Njen osmeh je zracio toplinom, u njenim plavim ocima ogledala se daljina. Odeca joj je mirisala na jeftin parfem. U krilu je drzala crnu koznu tasnu, koja je u sebi verovatno skrivala svu njenu proslost. Cuje se zamor, decica skakucu, igraju se, ljudi pricaju, smeju se, malo dalje jedna takodje starija gospodja hrani golubove. Pridjoh zeni koja je sedela sama na klupi. ---Slobodno?- upitah je. -Da - rece ona. Samo izvolite!, a onda je poce...

Sta se to desava sa njom? - Ne znam. Vise se ne smeje. Pogled joj je zamisljen, vise se ne raduje sitnicama, kao da joj je svejedno. Slomili su je oni kojima je najvise verovala. Sada joj je svaki dan isti.  Prestala se lazno smejati i sve je boli, a dusa najvise. Prestala je nadati se da ce biti bolje.  To ju je trebalo nauciti da prestane oprastati, ali ne ona ce opet oprostiti kada je povrede, jer prosto ona je takva. Sama bez ikoga trudi se da resi sve probleme.

Zasto mi nadanja, u jesen nicu? Da li te to ponekad zaboli? Sto moje srce s'prolecem place. A kad jesen dodje, bezgranicno voli. I nije srce toliko krivo, sto mu u secanjima jos gori prolece sto doslo nije. A htelo bi u prolece plodove jeseni. I opet u jesen secanje na prolece sto gorelo nije. Zasto mi jesen nadanja donosi?

Suprug i ja smo poceli da se zabavljamo sasvim slucajno, upoznali smo se na njegovom radnom mestu u restoranu u kom je tada radio. Svaki slobodan trenutak provodili smo zajedno. Ostala sam u drugom stanju i resili smo da se vencamo. Razmisljali smo kako reci to nasim roditeljima, bili su iznenadjeni, ne znam da li su bili srecni, verovatno, mada mi se tada cinilo da su pomalo ljuti. Preselila sam se kod njega u stan. Nastavili smo da idemo na posao, ja sam kasnije otisla na trudnicko, dane sam provodila uglavnom kuci sa svekrvom i kod mojih.  U pocetku smo bili tipicni mladenci opijeni cudom nase nove situacije. Tesko je tacno oceniti kada su poceli nasi problemi, svadje su uglavnom bile zbog njegovih koji su tada pravili probleme. Desavalo se da mi zbog njih suprug izgovori svakakve ruzne reci . Bilo je to kao da mi je neko zabo noz u srce.  Radila sam po kuci, setala, nisam nesto vodila racuna o ishrani a nisu ni oni nesto posebno obracali paznju na mene, jedino kada odem...

Ljubav je nepobediva visoka tvrdjava Zamak sto sniva u vilinjskoj noci cudna carolija, odjek hladnih hodnika, jezivi ton izgubljenog krika. Ljubav je ostrica njegovog bodeza, sum krila slepog misa što se budi, prijatni topli vetar, kao zagrljaj smrti, zagrljaj princeze nezne bele  puti. Ona topi celicno srce, ponosnog viteza otrovnom ga strelom ranjava, kroz oklop njegov teski. Uzdisaj i koplje sto se lomi, nemocni mac sto preti da se slomi. Tezak san nekog lepog princa, kapi sto se slivaju od njegovog lica, glas vestice sto doziva nesrecu, vojnici koji u neku daleku bitku krecu. Oko carobnjaka, ogledalo meseca, sjaj mudrosti velikih samotnjaka, jedine devojacke smrtne brige, pravi razlog svake dvorske intrige. Prevara na balu u nekoj bljestavoj sali, uzdah iz grudi uvredjene dame: -"Djavo je njegove ruke spustio na drugu, ovo mi je slavlje, donelo samo tugu". Ljubav bese samo jedan divan san  i vreme i ljudi nestase pod njime, kao da je n...

Svako od nas moze da bude veliki covek, svako moze da bude koristan. Ne moramo imati diplomu da bismo bili od koristi. Jedino sto je potrebno da imas dobro srce i dusu punu ljubavi. Secam se dana kada sam krenula u srednju skolu, prvih dana nismo se jos dobro upoznali. Vracajuci se kuci, primetila sam jednu devojku sa plavom kosom i izrazito plavim ocima. Hodala je ispred mene, nekako usporeno kao da ce svakog trenutka pasti, i odjednom ispred nje ispao joj je ranac, knjige su se rasule, pernica i malo ogledalo. Prisla sam joj da joj pomognem i pokupim sve sto je ispalo. Posto smo isli u istom pravcu pomogla sam joj da ponese stvari. Dok smo polako hodali, saznala sam da idemo u isto odeljenje i da se zove Marija, da je ponavljala razred i da ima dosta problema sa vecinom predmeta u skoli i da je upravo raskinula sa deckom. Kada smo stigli blizu jedne poslasticarnice, pozvala sam je da svratimo na kolace i koka kolu. Tih sat vremena nam je proteklo u veoma prijatnom raspolozenju, m...