Pre par godina setajuci Kalemegdanom, ugledah na jednoj klupi zenu koja je sedela posmatrala ljude koji prolaze. Ljudi dolaze i odlaze, setaju lagano, neki sede na klupama i caskaju. Zena ih gleda i osmehuje se.
Na sebi je imala dugu crnu suknju, crnu bluzu dugih rukava i poluver braon boje. Na nogama je nosila crne baletanke, kosu je vezala u rep. Na njenom licu videle su se bore, bila je to sredovecna zena, lepih crta, sigurno je nekada bila lepa.
Niko je nije poznavao, neki su govorili da nije svoja, uporedjivali je sa psima lutalicama. Njen osmeh je zracio toplinom, u njenim plavim ocima ogledala se daljina. Odeca joj je mirisala na jeftin parfem. U krilu je drzala crnu koznu tasnu, koja je u sebi verovatno skrivala svu njenu proslost.
Cuje se zamor, decica skakucu, igraju se, ljudi pricaju, smeju se, malo dalje jedna takodje starija gospodja hrani golubove.
Pridjoh zeni koja je sedela sama na klupi. ---Slobodno?- upitah je.
-Da - rece ona. Samo izvolite!, a onda je pocela prica. -Vi ste prvi koji ste seli pored mene, svi su me izbegavali, ljudi me se plase, misle da sam luda ili da sam neki beskucnik. Sta vi mislite? - upita me.
-Meni delujete fino, vidi se da ste dobra osoba- rekoh.
- Znate ja nisam sama, imam unuku. Moja kcerka, a njena majka ostavila je jos dok je bila mala. Otisla je u Ameriku i od tada se vise nikada nije javila. Ovde dolazim svaki dan, ali nisam ono sto ljudi misle, oni me ne poznaju i zbog toga ne mogu suditi o meni, ali meni to ne smeta, zaista. Pogledajte, svi jure i zure nekuda, zamisljeni, nemaju vremena da uzivaju u ovoj lepoti koja nas okruzuje, sapucu kako sam cudna sto sanjam. Ne treba uvek biti glasan, ponekad je dobro biti tih. Treba znati prepoznati sebe da bih mogao prepoznati i svet oko tebe. Pogledajte ovu lepotu oko nas i shvaticete koliko je bitnija radost u zivotu i koliko je vazno da smo tu u ovom sadasnjem zivotu.
- Hvala vam, divni ste. Mnogo sam naucila od vas. Zelim vam sve najbolje - rekoh na rastanku.
-Zbogom i sreca neka vas prati!- rece mi.
Na kraju mi se osmehnu, mahnu kao da se vise nikada necemo sresti.
Ko je ona, nikada niko nije znao.
Prodjem i sada Kalemegdanom klupa je i dalje tu, ali nje vise nema, ne dolazi, ne sedi,ko zna gde je ta cudna zena.
Na sebi je imala dugu crnu suknju, crnu bluzu dugih rukava i poluver braon boje. Na nogama je nosila crne baletanke, kosu je vezala u rep. Na njenom licu videle su se bore, bila je to sredovecna zena, lepih crta, sigurno je nekada bila lepa.
Niko je nije poznavao, neki su govorili da nije svoja, uporedjivali je sa psima lutalicama. Njen osmeh je zracio toplinom, u njenim plavim ocima ogledala se daljina. Odeca joj je mirisala na jeftin parfem. U krilu je drzala crnu koznu tasnu, koja je u sebi verovatno skrivala svu njenu proslost.
Cuje se zamor, decica skakucu, igraju se, ljudi pricaju, smeju se, malo dalje jedna takodje starija gospodja hrani golubove.
Pridjoh zeni koja je sedela sama na klupi. ---Slobodno?- upitah je.
-Da - rece ona. Samo izvolite!, a onda je pocela prica. -Vi ste prvi koji ste seli pored mene, svi su me izbegavali, ljudi me se plase, misle da sam luda ili da sam neki beskucnik. Sta vi mislite? - upita me.
-Meni delujete fino, vidi se da ste dobra osoba- rekoh.
- Znate ja nisam sama, imam unuku. Moja kcerka, a njena majka ostavila je jos dok je bila mala. Otisla je u Ameriku i od tada se vise nikada nije javila. Ovde dolazim svaki dan, ali nisam ono sto ljudi misle, oni me ne poznaju i zbog toga ne mogu suditi o meni, ali meni to ne smeta, zaista. Pogledajte, svi jure i zure nekuda, zamisljeni, nemaju vremena da uzivaju u ovoj lepoti koja nas okruzuje, sapucu kako sam cudna sto sanjam. Ne treba uvek biti glasan, ponekad je dobro biti tih. Treba znati prepoznati sebe da bih mogao prepoznati i svet oko tebe. Pogledajte ovu lepotu oko nas i shvaticete koliko je bitnija radost u zivotu i koliko je vazno da smo tu u ovom sadasnjem zivotu.
- Hvala vam, divni ste. Mnogo sam naucila od vas. Zelim vam sve najbolje - rekoh na rastanku.
-Zbogom i sreca neka vas prati!- rece mi.
Na kraju mi se osmehnu, mahnu kao da se vise nikada necemo sresti.
Ko je ona, nikada niko nije znao.
Prodjem i sada Kalemegdanom klupa je i dalje tu, ali nje vise nema, ne dolazi, ne sedi,ko zna gde je ta cudna zena.
Коментари
Постави коментар