Suprug i ja smo poceli da se zabavljamo sasvim slucajno, upoznali smo se na njegovom radnom mestu u restoranu u kom je tada radio. Svaki slobodan trenutak provodili smo zajedno. Ostala sam u drugom stanju i resili smo da se vencamo. Razmisljali smo kako reci to nasim roditeljima, bili su iznenadjeni, ne znam da li su bili srecni, verovatno, mada mi se tada cinilo da su pomalo ljuti. Preselila sam se kod njega u stan. Nastavili smo da idemo na posao, ja sam kasnije otisla na trudnicko, dane sam provodila uglavnom kuci sa svekrvom i kod mojih.
U pocetku smo bili tipicni mladenci opijeni cudom nase nove situacije. Tesko je tacno oceniti kada su poceli nasi problemi, svadje su uglavnom bile zbog njegovih koji su tada pravili probleme. Desavalo se da mi zbog njih suprug izgovori svakakve ruzne reci . Bilo je to kao da mi je neko zabo noz u srce.
Radila sam po kuci, setala, nisam nesto vodila racuna o ishrani a nisu ni oni nesto posebno obracali paznju na mene, jedino kada odem kod mojih roditelja. Bilo je vruce i noge su mi oticale. Suprug je radio do kasno u noc, svekrva bi zaspala rano, a ja bih uglavnom bila sama uz tv ili neku knjigu.
Jednog dana otisli smo kod suprugovog brata i snaje na nagovor moje svekrve na rucak, kada smo seli da popijemo kafu, jetrva me je dodirnula po stomaku i rekla: „rodices devojcicu!“ i bila je devojcica. Svekrvu smo odvezli kuci, a ja i suprug smo otisli kod mojih da prespavamo. Legli smo, suprug je odmah zaspao, ubrzo sam i ja utonula u san, da bi me u jednom trenutku probudio jak bol u stomaku, nisam mogla da izdrzim, ustala sam, setala po sobi i probudila supruga, rekla sam mu kako imam osecaj da cu se svakog trenutka poroditi iako je bilo jos dosta do porodjaja. Ujutru sam otisla na ultrazvuk, uobicajena kontrola, doktor je dugo gledao u ekran i cutao, pokatkad bi samo klimnuo glavom, a onda je izasao da pozove kolegu kako bi se nesto konsultovao. Na kraju mi je rekao da ipak moram otici na pregled u GAK Narodni front. Otisli smo kako nam je receno, pregledali su me i rekli da moram ostati u bolnici, bila sam uplasena, nisam znala tacno o cemu se radi. Lezala sam na patologiji dve nedelje, verujuci da ce biti sve u redu sa mojim porodjajem sve do onog trenutka dok nacelnik nije pozvao mog supruga i rekao da se spremimo na ono najgore, da smo mladi i da cemo imati jos dece.
Svetlo iznad moje glave kao da se pretvorilo u ogroman maglicasti plamen, svuda oko mene su bili doktori, porodjaj je poceo, nisam cula bebin plac, a onda vise se ničeg ne secam, bio je samo mrak. Kasnije sam saznala da su se borili za moj zivot, jako malo je falilo da zavrsim na onom drugom svetu. Kada sam se probudila ponovo sam bila u sobi, nisam znala koliko dugo sam spavala, ali jos uvek sam bila jako umorna. Pogledala sam jedino je moj krevetac bio prazan, moja devojcica nije prezivela.
Tog drugog septembra, oko jedan popodne moj svet se srusio. Zivot je pred nama! Koliko stvari sadrzi ta izjava „zivot je pred nama“? Zivot za sta? Da ga zivimo praznih ruku i praznog srca, kaznjeni a da ni sami neznamo zbog cega. Zasto je nase dete otislo u nebo? Pitanja poput tih nisu mi dala mira.
Doktor je rekao kako nema razloga da ne idemo na drugo dete, iako nam savetuje da napravimo malu pauzu.
Vreme je sporo prolazilo, jos uvek smo imali male krize u braku, opet zbog drugih. Odlucili smo kako cemo dati sve od sebe da nas brak traje vecno.
Posle izvesnog vremena ostala sam ponovo u drugom stanju, vodila sam racuna o ishrani, odmarala se, vise vremena bila kod svojih roditelja. Cesto bi prebledela kada god bi isla na pregled i ultrazvuk. Uzalud sam se plasila, rodila sam zdravog decaka, bio je krupna beba, kasnije smo dobili preslatku devojcicu. Sada su veliki krecu na fakultet.
Sve je onako kako treba da bude. Imala sam potrebu da napisem ovu pricu,da zene shvate kroz sta sam prolazila da se ne daj boze ne desi da neka mora prolaziti kroz ono sto sam ja prosla.
Shvatila sam, a nadam se da cete i vi shvatiti, da je zivot takav. Sudbina ima svoj put, bez obzira sta jesmo ili nismo ucinili. Uvek se trebate nadati i imati vere u sebe, u Boga i muza koji vas voli.
Nadam se da cete svi pronaci mir i radost koji sada mene okruzuju.
U pocetku smo bili tipicni mladenci opijeni cudom nase nove situacije. Tesko je tacno oceniti kada su poceli nasi problemi, svadje su uglavnom bile zbog njegovih koji su tada pravili probleme. Desavalo se da mi zbog njih suprug izgovori svakakve ruzne reci . Bilo je to kao da mi je neko zabo noz u srce.
Radila sam po kuci, setala, nisam nesto vodila racuna o ishrani a nisu ni oni nesto posebno obracali paznju na mene, jedino kada odem kod mojih roditelja. Bilo je vruce i noge su mi oticale. Suprug je radio do kasno u noc, svekrva bi zaspala rano, a ja bih uglavnom bila sama uz tv ili neku knjigu.
Jednog dana otisli smo kod suprugovog brata i snaje na nagovor moje svekrve na rucak, kada smo seli da popijemo kafu, jetrva me je dodirnula po stomaku i rekla: „rodices devojcicu!“ i bila je devojcica. Svekrvu smo odvezli kuci, a ja i suprug smo otisli kod mojih da prespavamo. Legli smo, suprug je odmah zaspao, ubrzo sam i ja utonula u san, da bi me u jednom trenutku probudio jak bol u stomaku, nisam mogla da izdrzim, ustala sam, setala po sobi i probudila supruga, rekla sam mu kako imam osecaj da cu se svakog trenutka poroditi iako je bilo jos dosta do porodjaja. Ujutru sam otisla na ultrazvuk, uobicajena kontrola, doktor je dugo gledao u ekran i cutao, pokatkad bi samo klimnuo glavom, a onda je izasao da pozove kolegu kako bi se nesto konsultovao. Na kraju mi je rekao da ipak moram otici na pregled u GAK Narodni front. Otisli smo kako nam je receno, pregledali su me i rekli da moram ostati u bolnici, bila sam uplasena, nisam znala tacno o cemu se radi. Lezala sam na patologiji dve nedelje, verujuci da ce biti sve u redu sa mojim porodjajem sve do onog trenutka dok nacelnik nije pozvao mog supruga i rekao da se spremimo na ono najgore, da smo mladi i da cemo imati jos dece.
Svetlo iznad moje glave kao da se pretvorilo u ogroman maglicasti plamen, svuda oko mene su bili doktori, porodjaj je poceo, nisam cula bebin plac, a onda vise se ničeg ne secam, bio je samo mrak. Kasnije sam saznala da su se borili za moj zivot, jako malo je falilo da zavrsim na onom drugom svetu. Kada sam se probudila ponovo sam bila u sobi, nisam znala koliko dugo sam spavala, ali jos uvek sam bila jako umorna. Pogledala sam jedino je moj krevetac bio prazan, moja devojcica nije prezivela.
Tog drugog septembra, oko jedan popodne moj svet se srusio. Zivot je pred nama! Koliko stvari sadrzi ta izjava „zivot je pred nama“? Zivot za sta? Da ga zivimo praznih ruku i praznog srca, kaznjeni a da ni sami neznamo zbog cega. Zasto je nase dete otislo u nebo? Pitanja poput tih nisu mi dala mira.
Doktor je rekao kako nema razloga da ne idemo na drugo dete, iako nam savetuje da napravimo malu pauzu.
Vreme je sporo prolazilo, jos uvek smo imali male krize u braku, opet zbog drugih. Odlucili smo kako cemo dati sve od sebe da nas brak traje vecno.
Posle izvesnog vremena ostala sam ponovo u drugom stanju, vodila sam racuna o ishrani, odmarala se, vise vremena bila kod svojih roditelja. Cesto bi prebledela kada god bi isla na pregled i ultrazvuk. Uzalud sam se plasila, rodila sam zdravog decaka, bio je krupna beba, kasnije smo dobili preslatku devojcicu. Sada su veliki krecu na fakultet.
Sve je onako kako treba da bude. Imala sam potrebu da napisem ovu pricu,da zene shvate kroz sta sam prolazila da se ne daj boze ne desi da neka mora prolaziti kroz ono sto sam ja prosla.
Shvatila sam, a nadam se da cete i vi shvatiti, da je zivot takav. Sudbina ima svoj put, bez obzira sta jesmo ili nismo ucinili. Uvek se trebate nadati i imati vere u sebe, u Boga i muza koji vas voli.
Nadam se da cete svi pronaci mir i radost koji sada mene okruzuju.
Коментари
Постави коментар