Sedela je sama na klupi ispred Pravnog fakulteta. Oci su joj bile vlazne, a na celu su joj se ocrtavale bore tuge. Gledala je u neku svesku ili je to mozda bio dnevnik sa zeljom da bar u mislima bude sa njim. Bilo je kasno popodne.
Isli su na isti fakultet, bili su stalno zajedno, planirali su i zajedno ziveti. Tog popodneva je trebao doci, ali njega nije bilo. Minuti su prolazili, ali on se nije pojavio.
Poceo je da pada mrak, a ona je i dalje sedela i nemo gledala u pravcu iz kojeg je trebao doci. Ustala je sa klupe i lagano krenula kuci, osecanja su joj bila pomesana. U jednom trenutku cula je njegov glas, slede objasnjenja, poljupci, zagrljaj i suze. Pa ipak ona je nekako znala da je laze. Tiho joj je rekao: - Hteo sam ti nesto reci...
- Ne, ne moras mi nista reci, razumela sam. Ostacemo prijatelji.
Rastali su se.
Dugo je nocima plakala, bolelo ju je jako,jedino kada bi se nasla u drustvu svojih prijateljica zaboravila bi na njega. Nakon nekog vremena postala je povucena, zatvorena, nije se vise smejala.
Vidjali su se i dalje na fakultetu, nisu komunicirali, prolazili su jedno pored drugog kao dva potpuna stranca.
Jednoga dana mu je prisla i rekla: „Nemoj nikada zaboraviti ovu devojku sa plavim ocima koja je umrla.. “. Zagrlila ga je i otisla.
Stajala je na autobuskoj stanici, zamisljena, izgubljena i sama i taman da napravi samo jedan korak kako bi videla da li dolazi autobus, srusila se na beton, automobil kojim je upravljao pijani vozac naleteo je na nju, a ona nije cula svoj jauk ni jecaj. Krv joj se slivala niz lice i pred njom je bila nepomicna dolina smrti i krenula u potpuno nepoznati svet.
Onog dana kada je bila sahrana nebo je plakalo, kisa je lila kao iz kabla. Duga kolona mladih ljudi isla je za kovcegom i jedan mladic skrhan od bola za devojkom sa plavim ocima.
Isli su na isti fakultet, bili su stalno zajedno, planirali su i zajedno ziveti. Tog popodneva je trebao doci, ali njega nije bilo. Minuti su prolazili, ali on se nije pojavio.
Poceo je da pada mrak, a ona je i dalje sedela i nemo gledala u pravcu iz kojeg je trebao doci. Ustala je sa klupe i lagano krenula kuci, osecanja su joj bila pomesana. U jednom trenutku cula je njegov glas, slede objasnjenja, poljupci, zagrljaj i suze. Pa ipak ona je nekako znala da je laze. Tiho joj je rekao: - Hteo sam ti nesto reci...
- Ne, ne moras mi nista reci, razumela sam. Ostacemo prijatelji.
Rastali su se.
Dugo je nocima plakala, bolelo ju je jako,jedino kada bi se nasla u drustvu svojih prijateljica zaboravila bi na njega. Nakon nekog vremena postala je povucena, zatvorena, nije se vise smejala.
Vidjali su se i dalje na fakultetu, nisu komunicirali, prolazili su jedno pored drugog kao dva potpuna stranca.
Jednoga dana mu je prisla i rekla: „Nemoj nikada zaboraviti ovu devojku sa plavim ocima koja je umrla.. “. Zagrlila ga je i otisla.
Stajala je na autobuskoj stanici, zamisljena, izgubljena i sama i taman da napravi samo jedan korak kako bi videla da li dolazi autobus, srusila se na beton, automobil kojim je upravljao pijani vozac naleteo je na nju, a ona nije cula svoj jauk ni jecaj. Krv joj se slivala niz lice i pred njom je bila nepomicna dolina smrti i krenula u potpuno nepoznati svet.
Onog dana kada je bila sahrana nebo je plakalo, kisa je lila kao iz kabla. Duga kolona mladih ljudi isla je za kovcegom i jedan mladic skrhan od bola za devojkom sa plavim ocima.
Коментари
Постави коментар