milena

Svi se ponekad osecamo tuzni, nezadovoljni, stalno nam nesto fali. Pogledajmo samo koliko ima siromasnih ljudi koji nemaju sta jesti, koliko je bolesnih koji bi voleli da su zdravi, da zive, slepih cija je zelja da vide. Pogledajmo sve one invalide koji bi voleli da se krecu, bolesnu decu. Zar nas tada nije sramota kada vidimo osmeh na njihovim licima. Naravno da ćemo.se ponekad osecati tuznim, nejakim i slabim. Hajde da zivimo za sve ljude koji nas vole, za sve one koje mi volimo. Radujmo se zivotu i nabacimo osmeh na lice, ipak nije sve tako crno, imamo ljubav, veru, secanje na nase drage koji vise nisu sa nama, nadu u bolje sutra.

Blize nam se Bozicni i Novogodisnji praznici, vreme radosti, veselja, vreme kada nam tehnologija donosi cestitke sa lepim zeljama i vreme kada mozete odabrati da li ce te ga podeliti sa nekim ili obrisati. Provedite vise vremena sa vasim voljenima, jer oni nece biti tu zauvek. Recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otici. Setite se da date po koji zagrljaj onome kraj vas, jer to je jedino blago koje mozete dati svojim srcem, a da vas ne kosta ni pare. Recite"Volim te" vasim voljenima, drzite se za ruke i cenite svaki momenat, jer jednoga dana ta osoba nece biti tu ponovo. Dajte vremena ljubavi, razgovoru, podelite vase misli sa drugima, jer kao sto neko rece zivot je samo jedan, nema reprizu.

Ponekad tako dok u tisini sedim sama, okruzena svojim mislima. Razmisljam. Pitam se: Zasto je zivot takav? Zasto dobre i postene duse najvise pate? Dobra, iskrena srca najvise tuguju? Zbog cega oci dobrih i plemenitih ljudi najvise suza proliju? Da li je to mozda neko pravilo zivota ili je to jednostavno sudbina.

Kada lisce naraste i cvece procveta, tada me ti cekaj ispred lipovog hlada. Kada prolece prekrije sume na divnom zelenom bregu posuto raznim bojama sarenog cveca i kada lisce bude licilo na boju tvojih ociju, ako me ni tada jos uvek nema, ti me vise ne cekaj. Pamti me kao veselu i srecnu zenu, punu zivota i ako u dubini duse znamo oboje da sam tuzna i da bol koji nosim nikada nece proci. Oprosti sto ces me uzalud cekati, jer ja sigurno necu doci.

Boli i kada varas i kada si prevaren. Zasto ljudi varaju i traze drugu osobu? Zasto prevareni trpe? Varaju ljudi koji su nezadovoljni, ne shvatajuci da to nije resenje, vec da samo jos vise produbljuju problem. "Melem za dusu" treba  da bude veza, brak. Besmisleno je, ruzno, bolno, tuzno traziti nekoga sa strane da popuni prazninu koju ne moze partner. Resenje se uvek nadje. Mozda ce vam ovo pisanje pomoci, mozda nece. "Nista se ne mora. Mora se samo umreti"'. Ne morate da trpite. Ne morate da budete fizicki i emocionalno zlostavljani. Ne morate da trazite sa strane. Ljubav je najlepse i najcistije ljudsko osecanje. Verujte u ljubav i kada je nema. Ukoliko mozete da spasite ljubav, ucinite to. Ukoliko ne mozete ne cinite to na silu i razmislite dobro pre nego se upustite u avanturu, razmislite o posledicama, o ranjenim dusama, ne bacajte tek tako provedene godine sa partnerom, i zapamtite niko vas nece voleti tako iskreno kao vasa porodica, jedino vas oni vole s...

Ja prodjoh po ko zna koji put, ulicom starom, zamisljena u proslost svoju i njenu. Stajahu kuce, sve su one na broju, poredjane jedna uz drugu.  Kao da govore: "pogledaj nekada je u nama bilo puno ljudi, cula bi se pesma, smeh, decja graja, u tome je bila lepota nasa". I prodje to vreme i dodje dan neki drugi novi, a negde gore stoji proslost, nase bogatstvo lepote, i evo me opet u starom kraju. Kuce su sve na broju, pogled mi luta od detalja do detalja kao da ne verujem ocima svojim, zar je to ulica ta?  U noci kada tama savlada kao u stara dobra vremena, zasjace svetlost, cudne se po fasadama preplicu senke kao da svaki detalj prica, viori vetar ali viori i lisce sa drveca sto ih ljudska ruka zasadi, i cveta cvece i menja boje. Mnogo je toga sto htedoh reci i rekoh sto osetih, neka je hvala svima koji su ziveli tu, nasim precima i onima koji su i danas tu.  Ja prodjoh ulicom svojom sa mislima svojim uprtim u buducnost svoga kraja.

Ona je jedina koja nije trazila da se menjas, da budes savrsen kako bi je zadrzao pored sebe. Njoj je dovoljan tvoj osmeh,tvoj zagrljaj, njoj je dovoljno da joj pozelis dobro jutro, poljubis za laku noc. Njoj ne moras nista reci, dovoljno je da cutis ona ce prepoznati da li si srecan, tuzan, da li ti nesto fali ili ne  Samo te ona voli onakvog kakav jesi. Nemoj je izneveriti, povrediti, prevariti, nije to zasluzila, cuvaj je da je ne igubus, jer jednoga dana bice ti zao. Oprostice ti jednom, dva puta, a onda ce tiho otici iz tvog zivota kao da nikada nije ni bila. Druge cete voleti zbog tvog novca, provodices se, uzivaces u neces mariti za nju, nece biti vazno sto ona pati, bitan si samo ti  Jedno si zaboravio, sve ima kraj svi su te napustili, ona je otisla, ostao si sam. Starost je blizu, vreme brzo prolazi, molis je da se vrati, kajes se, kasno je nece se vratiti, kriv si, nisi umeo da je razumes, a mogao si. Izgubio si nesto najbolje, izgubio si zenu koja te je iskre...

Pokusavali su da me slome, ali ohrabrivali su me. Pokusavali su da me ponize, ali podigli su me. Hteli su da cutim i radim kako oni hoce, ali ja tek sada govorim. Zeleli su da nestanem, a ja sam jos uvek tu. Hteli su da me odvoje od meni dragih ljudi, tek sada su nas povezali. Hvala im sto me ne poznaju dovoljno, pa ne znaju da cu ja uvek napraviti suprotno od onoga sto oni zele.

Da li smo isti kao more? Ne nismo, slicni smo. Mi smo skup izbora emocija, zelja, otpora, svi smo mi kao more i luka. Imamo svoj mir i nemir. Imamo svoje domove u kojima se usidrimo pre nego sto nam koraci kao brodovi morima zaplove kao da smo iz svemira ostavljeni bas na ovoj planeti da bi sva cuda mogli videti. Zasto sedimo sami za stolom, zasto smo sve pustili, sebi dopustili da vreme ide? Vise i ne komuniciramo, a nekada smo to znali, vise smo se druzili, smejali, nazalost toga vise nema. Zar ne bi bilo lepo da se za vecerom srecne porodice i ljudi vide. Da sneg nasmeje hladne zidove, odemo gde se zeleni. Da osetimo sneg pod nogama i kako nam je hladno pod prstima, ali i da je neko tu da nam zagreje ruke.  Zasto mislimo da to u sebi sve ne posedujemo? Samo treba da budemo svoji, svako od nas ima ulogu koju su napisali scenaristi, um nam je diktirao, mi pisali.  Mi smo sanjari i sve dok sanjamo znaci da smo zivi, da umemo da volimo, prastamo, verujemo, nadamo se, jer k...

Napolju sneg lagano veje, stigla je zima. Ja je bas nesto ne volim. Gledam kroz prozor i secam se vremena kada sam sedela na svojoj terasi i posmatrala nebo kako na Istoku dobija boju plave ljubicice, a na Zapadu se modri kao planinska perunika. Kakav prizor, kakva lepota.  Pokusavam da shvatim i konacno zakljucim sta je to zbog cega je izlazak Sunca fantastican.  Sunce polako izlazi, nebo dobija urudelu boju zrelog kukuruza, lagano se krece ka Zapadu blago potiskujuci Mesec, koji kada ga gledam izgleda kao iscedjen limun.  Dan i noc postavljaju granice, dele se. Od Istoka se ukazuje zora. Da li sanjam, ne ovo je zaista stvarnost koju nam priroda i sam zivot daju, sve je u oku posmatraca.  Opsednuti svojim brigama, obavezama ili sami sobom, desava nam se da mnoge stvari ne vidimo, jednostavno samo prodjemo, a trebalo bi da zastanemo, oslusnemo svaki detalj na zemlji, priroda je posebna, lepa, neistrazena i mnogo toga ima da naucimo od nje i o njoj. Zivot je lep...

Kroz zivot sam naucila da najbolji prijatelj moze biti gori od najgoreg neprijatelja. Da zivotinje vole vise od coveka. Da suza ne znaci bol. Da protiv sudbine se ne ide. Da ne treba biti previse iskren. Da treba imati svoje JA. Da se pazi kome se sta oprasta. Da pas i dete znaju da prepoznaju zle osobe. Da nista ne traje vecno. Da se sa nekim ljudima moras oprostiti, jer ti nanose bol. Da pazis kome dajes svoju ruku i rame za plakanje. Da svaka podmetnuta noga je iskrenija nego lepa rec. Da se nikada ne kajes za svoje postupke. Da rec „Volim te“ne ne znaci ljubav. Da svako zasluzuje drugu sansu ali ne i stotu. Da ljude koji cine da malo vredis, treba poslati u „persun“. Da nije vazno sta ti prica vec ko, i da djubre uvek ostaje djubre.

Sonja je cekala voz za Rijeku. Sedela je u cekaonici na zeleznickoj stanici. Posto je stigla malo ranije te je dugo trebala da ceka odlucila je citati knjigu koju je ponela sa sobom, kako bi prekratila vreme do polaska voza.  Pokusavala je da se usredsredi na knjigu ali pogled joj mahinalno odluta, posmatrala je malenu devojcicu koja se smejala, skakucuci u krilu svog oca.  Sonja je bila lepa devojka duge crne kose i zelenih ociju, zivela je sa majkom, otac ih je napustio kada je bila jako mala, secala ga se kao kroz maglu. Majka je izbegavala da prica o njemu i razlogu njegovog odlaska. Pozvala je majku da vidi kako je. U Rijeku je putovala poslovno na seminar.  Ustala je i otisla da kupi sebi vodu i medenjake, obozavala ih je. Jednom prilikom majka joj je rekla da je njen otac takodje voleo medenjake i da ga ne krivi , jednog dana ce joj ispricati sve.  Kada se vratila na njenom mestu sedela je jedna starija gospodja. Ugledala je jedno prazno mesto. Sela je. P...

Kada se setimo davnog vremena pomislimo na sve one srecne porodice koje veselo cavrljaju za stolom za vreme rucka. Nazalost danas je to retkost, ljudi su pretrpani obavezama, retko obeduju zajedno, a vreme provedeno kuci trose na gledanje televizije, interneta, mobilnih telefona itd.  Cesce su nesuglasice u porodicama nego nekada, cesto se desava da roditelji nisu upuceni u zivote svoje dece jer nemaju vremena.  Bilo bi dobro kada bi odrzali bar onu tradiciju zajednickog rucka, bar na trenutak se odvojiti od kompjutera i mobilnih telefona. Treba iskoristiti vreme i razgovarati sa svojom decom, pitati ih kako je bilo u skoli, saznati sa kim se druze, sta rade van skole, imaju li neki problem.  Potrebno je voditi racuna o njima jer mogu upasti u probleme, a onda je vec kasno. Deca treba da osecaju bliskost sa roditeljima, da imaju poverenja jedni u druge. Medjusobno poverenje je najvaznije.  Za sve ima vremena a posebno za njih, oni brzo rastu i odu, a vi ste mnog...

Da li je to on? Da, sigurno je on, nemoguce da gresim! Ugledala sam ga, sedeo je u basti jednog beogradskog kafica, nasmejan, ocigledno zadovoljan, u drustvu jedne plavuse. Ne secam se kada smo se poslednji put videli i ako smo stanovali blizu, delila nas je samo jedna ulica. Kada smo se pre par meseci videli rekao mi je samo zdravo i nasmesio se. Sigurno mu je devojka, simpaticna je izgleda da je srecan sa njom. Cesto sam razmisljala o nasem odnosu i nikada ga nisam uspela do kraja odrediti.  Jos od detinjstva iz osnovne bio mi je jako drag, a secam se da sam mu se uvek dopadala. Bilo mi je jasno da sam mu jako draga i da me voli kao drugaricu, ali kao devojku ne. Posto on nije napravio prvi korak, htela sam ja, ali sam na kraju ipak odustala. Upoznala sam nekog novog, ali sreca sa njim imala je prilicno ogranicen rok trajanja. Trebalo mi je neko vreme da se stabilizujem, ipak sam nas rastanak dobro podnela. Bolelo me je manje nego sto sam u pocetku ocekivala. Kazu da se ljud...

Cesto se u narodu govori kako vreme leci sve i da se sve vremenom zaboravi. Jelena se nije mogla pohvaliti time. Godinama je bila crna ovca u svom domu. Bila je najmladje dete imala je dva brata, bolesnog oca i majku.  Nisu sve porodice srecne, kako se mnogi predstavljaju, jedna od takvih je bila i njena porodica. Jedino Jelena zna sta je sve prezivela i kako sama kaze, ne bih to poželela nikome. Jedno od zivotnih pravila glasi da jedino ne mozemo birati svoje roditelje, bracu, sestre. Porodica bi trebala biti nase glavno uporiste i najveci oslonac u zivotu, tako bi bar trebalo da bude, nazalost za Jelenu je jedini bio spas da ode sto dalje od bolnih secanja, roditeljskog doma i visegodisnjeg pakla koji je tamo prozivela. Secala se dana kada je krenula u skolu, odmah je zavolela kao i svoju uciteljicu Maricu, bila je to divna, nezna i mila zena, podsecala je na dobru vilu iz bajke. Jelena je bila odlican djak, uciteljica bi je svaki put pohvalila i pomilovala po kosi. Jeleni su...

Imala sam i ja uspona i padova, i kada mi je bilo tesko nisam se zalila na bilo sta, obicno bih rekla kako postoje i oni kojima je jos teze pa ipak zive, nasmejani su i idu napred.  Ponekad bih bivala sve slabija, ostajala bih bez snage, bez nade, bez volje za zivotom, bez vere u samu sebe. Nema goreg od toga nego kada je covek prazan, nepotreban i sam. Ne vidis ni put ni svetlost da ti obasja umorno lice i slomljeno srce. Pokušavala sam sastaviti slomljene komade sebe u nadi da cu pronaci nesto dobro. Malo po malo...kolena su zarasla, nisam vise klecala pred sudbinom. Pocela sam ponovo da se smejem, radujem i postujem sebe onakvu kakva zaista jesam. Pronasla sam razloge zbog kojih vredi svaki moj dah moja porodica, moja deca, ljudi koji me vole, trebaju...Bez borbe nema opstanka. Treba samo prihvatiti ono sto se ne moze promeniti i nastaviti dalje. Nisam na podu, ne klecim. Stojim cvrsto na nogama, ziva sam...To je dovoljno!

Igor i Ana su se znali jos iz osnovne skole. Otkada se znaju izmedju njih je postojala neka hemija. Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole kada su zajedno upisali jednu beogradsku gimnaziju. Ta skola ih je zauvek spojila. Svi su prihvatili njihovu ljubav od roditelja do profesora i prijatelja, iako su bili tinejdzeri. Igor i Ana su provodili dane zajedno, svaki taj trenutak koji su provodili zblizavao ih je sve vise. Jednoga dana Ani nije bilo dobro i majka ju je odvela doktoru. Doktor im je saopstio tuznu vest, da je Ana imala tesku bolest i da joj je hitno potrebna transplantacija srca. Ali jedan problem nikada ne ide sam, nije bilo donatora... Igor je sa nestrpljenjem cekao Anu, ugledavsi je onako bledu znao je da nesto nije u redu. Ana je vesto skrivala suze da je ne bi video kako place, nekako je smogla snage i ispricala mu sve. Igor se osecao kao da mu se ceo svet srusio, suze su mi krenule ali je uspeo nekako da ne place zbog nje je morao da bude jak. Da...

Sedela je sama na klupi ispred Pravnog fakulteta. Oci su joj bile vlazne, a na celu su joj se ocrtavale bore tuge. Gledala je u neku svesku ili je to mozda bio dnevnik sa zeljom da bar u mislima bude sa njim. Bilo je kasno popodne.  Isli su na isti fakultet, bili su stalno zajedno, planirali su i zajedno ziveti. Tog popodneva je trebao doci, ali njega nije bilo. Minuti su prolazili, ali on se nije pojavio.   Poceo je da pada mrak, a ona je i dalje sedela i nemo gledala u pravcu iz kojeg je trebao doci. Ustala je sa klupe i lagano krenula kuci, osecanja su joj bila pomesana. U jednom trenutku cula je njegov glas, slede objasnjenja, poljupci, zagrljaj i suze. Pa ipak ona je nekako znala da je laze. Tiho joj je rekao: - Hteo sam ti nesto reci... - Ne, ne moras mi nista reci, razumela sam. Ostacemo prijatelji.  Rastali su se. Dugo je nocima plakala, bolelo ju je jako,jedino kada bi se nasla u drustvu svojih prijateljica zaboravila bi na njega. Nakon nekog vremena postal...

Pre par godina setajuci Kalemegdanom, ugledah na jednoj klupi zenu koja je sedela posmatrala ljude koji prolaze. Ljudi dolaze i odlaze, setaju lagano, neki sede na klupama i caskaju. Zena ih gleda i osmehuje se.  Na sebi je imala dugu crnu suknju, crnu bluzu dugih rukava i poluver braon boje. Na nogama je nosila crne baletanke, kosu je vezala u rep. Na njenom licu videle su se bore, bila je to sredovecna zena, lepih crta, sigurno je nekada bila lepa. Niko je nije poznavao, neki su govorili da nije svoja, uporedjivali je sa psima lutalicama. Njen osmeh je zracio toplinom, u njenim plavim ocima ogledala se daljina. Odeca joj je mirisala na jeftin parfem. U krilu je drzala crnu koznu tasnu, koja je u sebi verovatno skrivala svu njenu proslost. Cuje se zamor, decica skakucu, igraju se, ljudi pricaju, smeju se, malo dalje jedna takodje starija gospodja hrani golubove. Pridjoh zeni koja je sedela sama na klupi. ---Slobodno?- upitah je. -Da - rece ona. Samo izvolite!, a onda je poce...

Sta se to desava sa njom? - Ne znam. Vise se ne smeje. Pogled joj je zamisljen, vise se ne raduje sitnicama, kao da joj je svejedno. Slomili su je oni kojima je najvise verovala. Sada joj je svaki dan isti.  Prestala se lazno smejati i sve je boli, a dusa najvise. Prestala je nadati se da ce biti bolje.  To ju je trebalo nauciti da prestane oprastati, ali ne ona ce opet oprostiti kada je povrede, jer prosto ona je takva. Sama bez ikoga trudi se da resi sve probleme.

Zasto mi nadanja, u jesen nicu? Da li te to ponekad zaboli? Sto moje srce s'prolecem place. A kad jesen dodje, bezgranicno voli. I nije srce toliko krivo, sto mu u secanjima jos gori prolece sto doslo nije. A htelo bi u prolece plodove jeseni. I opet u jesen secanje na prolece sto gorelo nije. Zasto mi jesen nadanja donosi?

Suprug i ja smo poceli da se zabavljamo sasvim slucajno, upoznali smo se na njegovom radnom mestu u restoranu u kom je tada radio. Svaki slobodan trenutak provodili smo zajedno. Ostala sam u drugom stanju i resili smo da se vencamo. Razmisljali smo kako reci to nasim roditeljima, bili su iznenadjeni, ne znam da li su bili srecni, verovatno, mada mi se tada cinilo da su pomalo ljuti. Preselila sam se kod njega u stan. Nastavili smo da idemo na posao, ja sam kasnije otisla na trudnicko, dane sam provodila uglavnom kuci sa svekrvom i kod mojih.  U pocetku smo bili tipicni mladenci opijeni cudom nase nove situacije. Tesko je tacno oceniti kada su poceli nasi problemi, svadje su uglavnom bile zbog njegovih koji su tada pravili probleme. Desavalo se da mi zbog njih suprug izgovori svakakve ruzne reci . Bilo je to kao da mi je neko zabo noz u srce.  Radila sam po kuci, setala, nisam nesto vodila racuna o ishrani a nisu ni oni nesto posebno obracali paznju na mene, jedino kada odem...

Ljubav je nepobediva visoka tvrdjava Zamak sto sniva u vilinjskoj noci cudna carolija, odjek hladnih hodnika, jezivi ton izgubljenog krika. Ljubav je ostrica njegovog bodeza, sum krila slepog misa što se budi, prijatni topli vetar, kao zagrljaj smrti, zagrljaj princeze nezne bele  puti. Ona topi celicno srce, ponosnog viteza otrovnom ga strelom ranjava, kroz oklop njegov teski. Uzdisaj i koplje sto se lomi, nemocni mac sto preti da se slomi. Tezak san nekog lepog princa, kapi sto se slivaju od njegovog lica, glas vestice sto doziva nesrecu, vojnici koji u neku daleku bitku krecu. Oko carobnjaka, ogledalo meseca, sjaj mudrosti velikih samotnjaka, jedine devojacke smrtne brige, pravi razlog svake dvorske intrige. Prevara na balu u nekoj bljestavoj sali, uzdah iz grudi uvredjene dame: -"Djavo je njegove ruke spustio na drugu, ovo mi je slavlje, donelo samo tugu". Ljubav bese samo jedan divan san  i vreme i ljudi nestase pod njime, kao da je n...

Svako od nas moze da bude veliki covek, svako moze da bude koristan. Ne moramo imati diplomu da bismo bili od koristi. Jedino sto je potrebno da imas dobro srce i dusu punu ljubavi. Secam se dana kada sam krenula u srednju skolu, prvih dana nismo se jos dobro upoznali. Vracajuci se kuci, primetila sam jednu devojku sa plavom kosom i izrazito plavim ocima. Hodala je ispred mene, nekako usporeno kao da ce svakog trenutka pasti, i odjednom ispred nje ispao joj je ranac, knjige su se rasule, pernica i malo ogledalo. Prisla sam joj da joj pomognem i pokupim sve sto je ispalo. Posto smo isli u istom pravcu pomogla sam joj da ponese stvari. Dok smo polako hodali, saznala sam da idemo u isto odeljenje i da se zove Marija, da je ponavljala razred i da ima dosta problema sa vecinom predmeta u skoli i da je upravo raskinula sa deckom. Kada smo stigli blizu jedne poslasticarnice, pozvala sam je da svratimo na kolace i koka kolu. Tih sat vremena nam je proteklo u veoma prijatnom raspolozenju, m...

Detinjstvo je nesto carobno, nesto sto se ima samo jednom u zivotu. Ja sam kao i svako drugo dete uzivala u njemu. U mom detinjstvu sam mogla raditi neke stvari koje sada ne mogu, mogla sam se prepustiti masti, sto opet ne znaci da i sada po neki put ne mastam. Mislim da ne postoji ni jedan covek koji ne masta o necemu ili nekome.  Kada sam kao mala mastala nalazila sam se u nekim svom svetu, poznatom samo meni, ponekad mi se cinilo da u toj svojoj masti mogu dohvatiti Mesec, da mogu da uradim sve sto pozelim. Dani mog detinjstva su bili divni, jedino sto moramo a to je da ucimo i slusamo roditelje.  Greske su mi bile oprostene, jer sam ih pravila nesvesno kao sva ostala deca. Jedino mi nije bilo jasno da smo kao deca zeleli da sto pre odrastemo, jer nam se cinilo da je odraslima mnogo bolje i lakse, a opet danas ja i moja generacija bi voleli da se ponovo vratimo u detinjstvo. Zato cuvajmo uspomene na nase divno, cudesno detinjstvo, svet u kome je svako novo jutro lepo i u...

Da li sam ja budala? Ne, nisam. Ja sam samo jedna dobra dusa. I ne nisam glupa, samo sam previse popustala ljudima do kojih mi je bilo stalo. I nisam ja zla, ne umem ja to, ja sam samo realna. Nemam ja dugacak jezik, daleko od toga, samo kazem u lice ono sto mislim, ne ogovaram. Nisam ja kamena, drugi su me napravili takvom. Imam ovo malo duse i ponosa. Pokusavali su da me slome,uzalud, nisu uspeli. Padala sam i ustajala sve jaca u inat svima. Sve te sitne duse, svi kojima nisam dobra, onima koji me ne vole ovakvu kakva sam. Ja ostajem ja, bila dobra nekome ili ne.

Ne mogu vas naterati da jedni druge volite, jer mislim da je to glupo, ali mogu i moram bar tako mislim da jedni druge postujete, uvazavate. Jer ako nema medjusobnog postovanja, nema ni normalnih medjuljudskih odnosa, zapravo nema ni ljudi. Sve se moze resiti razgovorom, mada mislim da su to mnogi zaboravili, samo kromanjonci urlaju i jedni drugima podmecu nogu.  Klonite se podmuklosti, licemerja, pretvaranja, budite pre svega samokriticni, pogledajte prvo sebe a zatim druge. Ne likujte tudjem neuspehu, ne zanosite se previse ni onda kada uspete, jer nikada se nezna mozda vas iza uspeha ceka poraz i bol, jer sutra ce se pamtiti kakav je ko covek bio, a ne sta je imao, mozda se sutra ispostavi da su vam najblizi prijatelji, rodjaci, zapravo bili najveci neprijatelji, jer su vas lazno savetovali, a oni za koje ste se najmanje nadali postanu oni pravi prijatelji, ne samo kada vam je dobro, nego i onda kada vam lose ide. Smejte se i salite, naucite da se salite prvo na svoj, pa ond...

Prolazim po ko zna koji put kroz ulicu staru sa mislima svojim, o vremenu sto lepo bese. Sive i tmurne zgrade patinom vremena behu pokrivene. U trenutku mi se ucini kao da mi govore: "Prolaznice, zagledaj se u nas, otkri lepotu nasu"!, a onda shvatis da ispod sivila sto ga vreme navuce i ljudske nemarnosti, cuci nasa proslost i sva lepota u njoj. Korak mi odjekuje granitnim plocama, crnog i napuklog asfalta vise nema. A u noci kada tama ovlada zasjace svetlost ulicom celom. Drvece cveta i menja svojom bojom izgled ulice stare.  Bela sva cedna stoji kao u stara vremena cesma. Iz njenih lula cuje se zubor vode, cesma, voda i stara ulica. Mnogo je toga sto bih htela reci, ali opet mi se po glavi proslost mota. Nista vise nije isto, ni moj Beograd vise nije isti. Gde se izgubio moj grad i ona ulica stara?

Kada se rodite, svi su srecni, pozele vam dobrodoslicu na ovaj svet sa zeljom da ce te ceo zivot biti srecni i uspesni, dok vi sami niste ni svesni sta vas ceka kada odrastete. I ja sam bila sretna, imala sam divne roditelje i predivnu baku koja je bila uvek tu za mene.  Odrastala sam sa puno ljubavi, zivela kao u bajci poput princeze, zasticena od svega i svih. Dani detinjstva su bili najlepsi, i kasnije kada sam postala devojka, bila sam sretna. A onda, sam se udala, ne tako rano za nase podneblje, kazu da sam zakasnila, ja mislim da nisam. Ponekad kazem sebi možda se nisam trebala udavati uopste, jer jedino i najlepse u braku su deca.  Kada sam se udala, mislila sam da cu i dalje biti sretna, ali nisam bila. Imam troje divne dece. Mislim da me suprug nije nikada cenio, sve je nekako krenulo unazad. Stajalo je sve u mestu, ostala sam bez posla bilo je to za mene strasno. Ko bi voleo jednu obicnu domacicu koja kuva i cuva decu. Ja koja sam uvek bila doterana, imala sve, p...

Obecala sam sebi da cu biti jaka da me nista ne moze iznervirati, da govorim srcem, zracim radoscu, da posmatram onu bolju, pozitivniju, suncanu stranu svega. Usavrsavam se i ocekujem najbolje, da zaboravim greske koje sam pravila, da nosim uvek veselo raspolozenje, da ne kritikujem druge.  Obecala sam sebi da budem plemenita za ljutnju, snazna za strah, siroka za brigu, isuvise srecna da bih dopustila prisustvo nesrece. Da prastam, da ne sudim drugima, jer nisam ja ta, koja bi nekoga trebala osudjivati, da uvek ostanem dete u dusi, da mi porodica bude uvek na prvom mestu kao i do sada, da uvek budem tu za njih kao i oni za mene.  Obecala sam sebi da ću uvek biti humana, da cu pomagati napustenim zivotinjama i ljudima kojima je zaista potrebna pomoc.  Mnogo toga sam obecala sebi. Naucena sam da ako nešto ne mogu da ispunim to i ne obecavam, pa zato zasto bi lagala sebe. Zasto bi se moje prvo "ja" i moje drugo "ja" posvadjalo. I na kraju moram sebe poslusati...

Dnevnik vremena koje je proslo, budi secanja. Sve je nekada bolje bilo. Bila je to stvarnost, a ne san. Gde su nestale pesme sto su umetnici pisali? Pesme sto su uz gitaru dozivale secanja? Nestali su oni lepi maniri, izgubili se negde u ovim savremenim vremenima. Danas su svi nestrpljivi, jure, zure. Savremeni vremenski tokovi, znam! Koliko danas cinimo jedni za druge? Otvori vrata drugom coveku, starici, majci sto nosi dete, prosjaku, gospodinu.  Danas se sve nekako meri novcem i nekakvim ocekivanjima. Postoje heroji nasih ulica, kao i drustvenih mreza. Kada pomognes da dete ozdravi, kada gladnom i zednom das hranu i vodu, nekom suze u osmeh pretvoris. Heroj si.  Svi bi da nas menjaju, svi ocekuju nesto od nas. Pustite me da posmatram svet svojim ocima, da pisem pesme, da pomazem drugima, da volim zivotinje. Pojavice se heroji i cinice dobra dela, bez nekih ocekivanja. Doci ce bolji dani. Verujem...

Cesto se pitamo sta je to sreca? Zasto nemamo svi srece u zivotu? Gde je nestala, gde se sakrila? Pronadjimo svoju srecu u onome sto imamo, a ne da je trazimo u onome sto nemamo. Ako nekada na putu naidjemo na kamen, sklonimo ga da se neko ne spotakne, jer mozda je neko drugi vec sklonio drugi kamen sa naseg puta... I kad cinimo dobro ne treba da ocekujemo da ce nam taj neko kome smo nesto ucinili vratiti. Vratice nam se kada nam bude trebalo od ovih, od kojih najmanje ocekujemo, samo treba strpljenja kako rece jedna nasa pesnikinja "Jer sreca je lepa, samo dok se ceka..."!

Sve se u zivotu dogadja iz nekog razloga. I ko zna zasto je to dobro. A, ja i dalje verujem u ono dobro i verujem da se dobro dobrim vraca...Tako kazu, tako su nas ucili nasi stari. Mislim da su u pravu, jer ipak na kraju uvek nekako ono dobro pobedi. Kazu ne zali za ucinjenim ili neucinjenim koracima, drzim se toga i ne zalim, jer zapravo svaki korak koracam srcem... I verujem duboko da sve jednom dodje na svoje i to bas onda kada sudbina to zeli...

Ko bi sve mogao znati unapred, zar nam nasa tajna buducnosti nije, na neki nacin izazov i podsticaj da u nju krenemo. Zivot po unapred poznatom scenariju, bio bi obicna bleda kopija, koja ne samo da ne ispunjava, vec zna i da iritira, tada se ne bi osecali kao svoji, vec pre poput masine programirane da nesto odredjeno obavi.  Nas zivot bice onakav kakvim ga sami budemo stvorili, jer svako od nas je krojac svoje srece, u zivotu obicno bude onako kako mi zelimo i hocemo. Sudbina u koju mnogo verujemo samo je jedan od puteva da bi dosli do onoga što hocemo, sopstvenom zeljom, htenjem, voljom, snagom, verom. "Bozji dar" nam je sam zivot, ali i mogucnost da od njega napravimo ono sto hocemo mi sami. Treba ga ziveti punim plucima, davati i primati samo ono najbolje, ljubav, poverenje, srecu, jer zivot je samo jedan i kratko traje.

Bili su posebni...Ona i njihova prica...neobicna prica o dvoje mladih koji su se voleli, ali nikada nisu umeli jedno drugome to da pokazu. Sve je pocelo jednog letnjeg dana kada ga je prvi put ugledala na jednoj proslavi u preduzecu, tada je u njenim mislima bio drugi muskarac, ali od trenutka kada je videla njega sve se promenilo. Visok, markantan, svidjao joj se on, njegov hod, drzanje, njegove oci koje su sijale i odavale njegovu posebnost. Pogledao je u njenom pravcu pet puta i osmehnuo joj se. Za nju je on tada bio nedostizan, bio je osam godina stariji od nje. Nije bio od onih muskaraca koji samo traze zabavu, oni koji iskoriste devojke, a onda ih odbace, vec ozbiljan mlad covek koji je vapio za razumevanjem i sigurnoscu. Danima je razmisljala o njemu, a onda jednog danas dobila je premestaj u drugi sektor. Kakva slucajnost ili sudbina ona je zapravo premestena tamo gde je on radio. Koliko je samo bila srecna sto ce najzad biti u njegovoj blizini. Vremenom su se bolje upoznal...